Ujdurma oko naše priče i naše ljubavi polako je poprimila svoj minimalizam tokom godina. Kod mene nije, niti će ikada. I sigurna sam da sam time uživala u svojoj mazohističkoj strani, uništavajući sebe dok se prisećam svega što sam sa tobom prošla. Ali to mi niko ne može oduzeti. Jednostavno ne dam! Ne dam, jer za mene i dalje živiš.

Još uvek te bezuslovno volim, i svaki prokleti korak vodi me tamo gde sam sa tobom proživela što ni sa deset narednih, ma ni 100 narednih neću moći.

I znam da me nisi ostavio, samo si otišao sa obećanjem da ćeš kroz šest meseci doći po mene, da zajedno nastavimo čitav niz naših planova, jer taj poslednji zagrljaj, kada sam te ispraćala u neki tvoj najteži period, bio je moja najlepša sigurnost da ćeš doći živ.

I čekala sam. Verno sam čekala. Na terasi onog kafića u kom sam zapravo i videla tvoje prelepe oči, zavolela ih, prisvojila i zauvek odvukla od sveta.

Znaš, pisala sam ti, mislim, sva pisma su i dalje tu, u kutiji koja te je uvek nervirala, pa si je gurao ispod kreveta, a onaj veliki plišani zec i dalje zauzima najveći deo mog kreveta. Te četiri godine kraj tebe pomogle su mi da odrastem, saznam čime bih volela da se bavim u životu, kako da cenim sebe i kako je to kada te neko voli bez pogovora.

Sinoć sam baš prošetala Skadarlijom, kao da i dalje osećam miris one kafe koju smo često pili. Uvek na istom mestu. Ma, sigurna sam da se sećaš toga.

Nezvanično, a i zvanično, bio si najlepša ljubav i najveća ljubav mog života. Imali smo nešto što se nije moglo slagati, ni odglumiti.

Imali smo jedno drugo, dovoljno da pobedimo svaku bitku ovog sveta, samo što je na kraju ova poslednja nas pobedila.

I nikada necu prestati da sanjam znam da ce biti sve kako treba i mora...1 Ne dam, jer za mene i dalje živiš

I nikada neću prestati da sanjam, znam da će biti sve kako treba i mora...

Čujem svake noći pred spavanje tvoj glas, postao si moj anđeo čuvar, sigurno si se smejao onaj dan kada sam diplomirala, stvarno sam bila izgubljena, ali smatraj da je to zajednička diploma, zajedno smo o svemu učili, samo si me pred kraj stepeništa ostavio samu, pa sam morala da naučim korake plesa do kraja u solo varijanti.

Nisam izgubila nadu, i dalje ti pišem, zamišljam da kad god legnem da spavam – ti uzmeš i sve to pročitaš.

Nikada nisam prestala da maštam i svaku tvoju reč i tvoj savet do kraja sam ispratila i tako ću raditi dokle god da postojim.

Onog dana kada si otišao, izgubila sam ključeve realnosti, polako sam ih posle našla, ali nikada nisam otvorila nijednu bravu, jer moja realnost nije prava kada ti nisi tu.

Ma znam, imali smo našu istoriju, i svaki trenutak je ostao urezan u sećanje, samo sam se i ja previše izgubila u svojim suzama i samoći.

To i sam valjda vidiš.

I nikada neću zaboraviti. Čoveku ne mogu oduzeti pravo da se seća, i neka se niko nikada ne usudi da lastama oduzme proleće.


Nevena Martinović je student prava, večiti borac za pravdu, veliki sanjar i još veća svađalica. Sebi svaki dan obećava da od sutra ide na dijetu. Voli Novi Sad, njegove ulice i tamo ide kada beži od sveta. Gijom Muso joj razvija vijuge, rimsko pravo ubija maštu. “Trebalo bi uvek da živimo kao da ćemo sutra umreti. Nas u stvari ubija vreme za koje mislimo da imamo”, Elsa Triole

Editors choice