Ne gubim, samo ih nekada pustim da veruju da su pobedili

Ne gubim, samo ih nekada pustim da veruju da su pobedili

Odvrćem do daske onaj stari narodnjak, ide uz ukus “ovih” dana: “Takni me, takni, lagano se primakni, nežno dodirni, đavole nemirni.” Potpuno u uvrnutom fazonu prepuštam intuiciji da obavi taj prljavi posao. Kad nastupi kriza razum mnogo brblja, merka i secka, prekraja. Gubi vreme. A izazov te samo mlatne, onako krvnički. Pošto nas smak sveta nije smaknuo, neke stvari vredi obaviti. Izgleda da ni njemu ljudi više nisu zanimljivi, kao da je dobacio: “Ne treba njima smak sveta, sami će oni sve. Na pravom su putu da ih ne vidim više.”

Stavim onaj smajli sa crvenim karminom i naoružam se onim posebnim darom da ne odustajem. Čoveku je osmeh u opisu posla, ma kako bilo. Mrzimo mi rastanke, ali vole oni nas i tu nema pomoći. Kad se traganje svede na “Gde ću sad?!”, nestane ono tajanstveno stapanje neba i zemlje kome težimo. Nije pobeda u nečijem porazu, već je štos da ne poraziš sam sebe. Jer život je trep. Treba probati sve boje duge, dok se ne nađe ona koja baš ide uz odevnu kombinaciju života. Nikome neće biti lakše ako nekome bude gore, sam stvaraš i uništavaš. Množina je u jednini, i gadna je zabluda da su drugi krivi”. Opcije se nižu, a samo jedna sugeriše da uvek postoji tačka sa koje je jedino izvesno “biće da ovoga više neće biti” i tu nastaje kraj, poneki posmrtni govor i lepo je bilo. Zato život pod ruku i juriš na zvezde.

slika15 Ne gubim, samo ih nekada pustim da veruju da su pobedili

Pobednici umeju sa porazom

Odavno ne umem da gubim, samo ponekad progledam kroz prste i pustim ih da pobede. Ne šalim se, samo govorim ono što ne žele da čuju. Laž je tako pitka, potrebna i zaslepljujuće dobra, prava lepojka. Istina ima oštre krajeve, seče, vraća na početak, vrti u krug, tera na preispitivanje, svakako treba je izbegavati. Budilnici su najveći neprijatelji sna, nikada nas ne savlada protivnik već ušuškanost u sigurno. Ceduljice sa natpisom “Borba je neprekidna” treba držati blizu, podsećanja radi. I ako pak rešiš da mi priđeš dovoljno blizu kako bi udarac bio siguran, treba imati na umu da ne volim da se igram žmurke, umem dobro da zapljunem, a ni jurke mi ne idu od ruke jer pre vremena uhvatim priliku za revanš. Ipak volim ljude koji ne umeju ništa sa manje.

Nisu ovo više vremena “žena u džipovima”, to su džipovi u ženama, ne postoje silikonske doline, već silikonske dame. Džentlmeni, to je ono što se maže na hleb? Hvala ne, na dijeti smo. “Preferiraju se samo oni opasni”, reče mrgud realnosti koga svi negde pod kaputom kriju od očiju javnosti, ipak ne ide uz crveni tepih, šampanjac i glamur.

Kad popiješ sikter kafu sa porazom, shvatiš da je jedina sigurna prečica nebo, pobeda uvek dođe sama, tiho, bez trubadura i ovacija. Buka i slavlje samo su uvod u žalost.


Jelena Pavlović – dete i čovek, PR, pisac, autor romana “Tajne robotovog mozga”, “Mladost pod oklopom”, suvlasnik kragujevačkog portala Prava priča. Istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.