Šta to čoveka pokreće? Ili tačnije kakva to ala živi u čovekovom telu i tamani entuzijazam? Širi se  u nama kao tulumbe u špinovanom šećeru.

Tulumbe?!

Na stranu sa metaforama i ispraznim pametovanjem. Sve češće vodim razgovor sama sa sobom. I sve je to ok, svaka čast i za autorku i za onu još luđu u mojoj glavi, samo me muka uhvati kada dođem u ćorsokak, pa ni da preskačem zid od 2 metra ni da preplivavam hladne okeane.

I mislim…

Mislim, šta je to u čoveku što ga nagoni učmalosti, mrzovolji, ako mogu tako da se izrazim?

Evo nekoliko banalnih situacija:

– Kada fakultet dođe kraju poslednji ispit se  taljaga, čini se, duže nego cele studije. Nama se ne mili da čitamo, a ni mozgu da pamti. A sve smo bogzna kako opravdani pred Bogom i ljudima, dakle:

1. Bolesni.

2. U pms (ko ga ima, izvinite kolege).

3. Vreme je praznika.

4. Svađa sa dečkom/devojkom.

5. Savršeno vreme napolju, a mi  da bdimom nad knjigom.

6. Neplanirani gosti i tako ukrug.

– Posao koji treba odraditi (nevezano za datum) je momenat neizbežnog prolongiranja:

1. Nemamo inspiraciju.

2. Posvetićemo se, prvenstveno, prioritetu.

3. Razbolećemo se ili ne daj Bože neko drugi.

4. Zaljubićemo se, dani će leteti, a posao što titra iznad sive mase mozga hvataće paučinu.

5. Onda ćemo se ozbiljno spremiti za rad. Usled nedostatka onog za čim tragam u ovim svojim mislima, opet ćemo sebe opravdati kako nam ne ide, jer pobogu jednostavno nije dan, možemo to i sutra ako smo već ovoliko čekali.

6. Sutra deža vi, situacija ista, ali sa prilično razjarenim besom – “Zašto jednostavno to ne odradim i spasim se muke. Prošlo je već mesec dana. Smaraču!”

– Generalno čišćenje stana. Ne mogu danas, sutra ću:

1. Neočekivana žurka.

2. Novi projekat na poslu.

3. “D” dan kada nam nije ni do čega i sl.

unnamed14 Ne mogu sada, sutra ću

Ne mogu danas, sutra ću

– Zubar. Namerno (čuj mene namerno – slučajno) odlaganje zubara od danas do sutra. Ipak ne boli toliko. Bolje da odemo sledećeg vikenda, sada dolazi Goran na kafu pa ću morati do pošte, ko zna koliko će to trajati, zubaru bi trebalo da zakažem, a sutra idem u grad… Ma neka ostane za sledeći vikend kada sam ovoliko čekala. (Izgovor jednako kliše)

I tako daje. I tako dalje.

Elem, sve bi ovo moglo da se zaokruži pod jednom velikom lupom Lenje Bube, ili Neodgovornog crva, da se svakom od vas bar jedna od mnogo sličnih sitacija nije desila. I ne, nije problem priznati lenjost, ali nije stvar u tome. Ono što mene muči više se ogleda u osećanju koje dublje u sebi nosimo. Na stranu sa svim obavezama koje odlažemo, one će se ovako ili onako završiti ili, pak, neće, ali šta je ono što nas nagoni na osećaj konstantne stagnacije kada o konkretnoj obavezi razmišljamo? Ne da nam da počnemo, a toliko je prožimajući, težak, blokirajući, omamljujući. Voli da spotakne, da izgori, nazaduje, razuveri, sruši, kontraargumentuje, opravda kada ne treba, zavara.

Neki ‘pametan’ osećaj, reklo bi se.

Ili, pak, ala kao što rekoh na početku.

Ne znam…

Jedino odgovorno tvrdim da, kad god mu se predam neprikosnoveno me uzme pod svoje.

A kada se protivim (što se, realno, ne dešava često) evo, kao na primer sada, nastane ceo jedan rad na tu temu. Rekoh, rad!

U prevodu, mozak, dragi moji. Mozak! Mi smo ljudi savršene mašine, samo naučite koje dirke čiju melodiju znaju i simfoniju sviramo svaki dan.

Ne dajte se alama, dragi moji!


Ana Milošević

Editors choice