Sedi grupa riba u kafiću, raskreštale se, volume do daske, mlataraju rukama, zapenile, sve nešto naelektrisane, ma ne bi palo na pamet ni konobaru da priđe da zameni pepeljaru. Priča je sledeća: Jedna od njih bila je neko vreme u Njujorku, i vratila se, ni više ni manje oduševljena ogromnim brojem startova koje je tamo doživela. Inteligentna neka devojčica. Kao kul je taj Central Park, onaj kip slobode je baš veliki,  bila je i do MET-a, šoping je da se raspametiš, ali toliko su je muvali na svakom koraku i to sve neki divni mladići, Njujorčani, da je ona u neverici. Citiram: “Mislim ono kao, tek sam tamo skontala koliko je ovaj Beograd totalni šit, mislim ono jebote, ovde ti prilaze samo neki slučajevi, a ni to se ne dešava tako često, ovi naši frajeri to su nule, verujte mi…”
Drugarice na ove reči fanatički klimaju glavom i nastavljaju da bacaju teorije o tome koliko Beograđanima fali muvanja po ulicama/kafićima/prodavnicama i td.

Tu sam prestala da prisluškujem razgovor, delom zato što sam čula taman toliko da mogu da se iskontrolišem da ne gledam kokoške besno naredna dva sata, a delom zato što je stigla drugarica koju sam čekala. Ona seda, naručuje kafu, pali cigaretu i započinje priču o nekom liku koji je muva preko Fejsbuka i ima fazone tipa: “Osim što si sexy čime se još baviš?”.

Moja drugarica nije ni malo kreštava i nafurana, i ja je potpuno razumem, šta više slažem se sa njom – muvanje preko Fejsbuka je automatski minus k’o kuća. Dotični bi morao da bude baš poseban da se povadi što je uopšte započeo tako nešto, a takvi gotovo nikada nisu posebni. Imam i ja priču o jednom prilično maštovitom startu iz prevoza, koji se dogodio ranije tog dana, na koji sam se toliko zabezeknula da sam izašla stanicu ranije. Mogu reći da mi se takav prilaz nikada do sada nije dogodio i da lik nije imao apsolutno nikakve šanse s’ obzirom da sam se ja prosto zgranula činjenicom da mi se nepoznata osoba obraća i hoće nešto od mene. Možda sam ja malo paranoja, ali odmah zazvoni taj alarm u glavi “MANIJAK! JAO MANIJAK!”

Naš razgovor se nastavio uobičajenim tokom, i naravno, kao i bilo koje dve single devojke koje se nađu zajedno na duže od 10 minuta, prokomentarisale smo (čitaj: detaljno pretresle temu po 100-ti put) koliko je teško/nemoguće upoznati normalnu osobu u ovom gradu, koja će ti, eto tako, pasti sa neba, i koja nije drug od sestre od tetke tvoje koleginice, na primer. Ej! Pa o tome su pričale i one ribe. Pa da, da nisu toliko gnusne možda ih i ne bih ishejtovala, nego potapšala po ramenu. Momci su potpuno odustali, to je već činjenično stanje. U tom momentu, nit mojih misli prekinula je bolna spoznaja o tome koliko samo grešim, doživela sam jedno od onih velikih životnih prosvetljenja.

Mi, strašne ribe, koje redovno prepričavamo njihove neuspele akcije uz kafu i podsmevamo se istima, zapravo smo prave slepice, koje ne kapiraju da momci nekad zaista i padaju sa neba, ali mi izgleda stalno nosimo kišobrane. Metaforički govoreći, naravno. Sve mi tražimo, odnosno čekamo, da se pojave normalni likovi koji kao da manjkaju na ovom svetu, ne samo u ovom gradu, međutim, ne libimo se da u sekundi nalepimo etiketu “manijak” i “slučaj” na sve one koji i pokušaju da nam se obrate.

Kokoške sa početka priče izuzetno su spremne da besne sto Beograd nije Njujork i što momci nisu toliko otvoreni kao tamo, ALI spremna sam da se opkladim da bi sve likove koji ih startuju na tako nekom nasumičnom mestu, bez razmišljanja pogledale belo i digle nos. Sudimo im zbog loših žvaka za muvanje, na osnovu fizičkog izgleda, i sto je najstrašnije, sudimo im zbog same činjenice da nam prilaze.

Eto, taj Fejsbuk, ja to baš nešto i ne vidim, ali, ko zna, i čudnije stvari su se dešavale. Možda, samo možda, lik koji pokušava da uspostavi neki kontakt preko mreže nije potpuno sumanut, nego eto, na primer, optimista, romantik modernog doba. Mozda je lik koji startuje po prevozu jedva skupio mu… ovaj, hrabrosti, za takav potez, a ja sam mu sa svojim automatskim ŠKK izrazom lica srušila svaku nadu u roku od dve sekunde. A ne daj Bože da neko pokuša na ulici da mi priđe, znam da bih pobegla ubrzanim korakom misleći da pokušava da mi proda sezonske karte za pozorište ili tako nešto, a kada bih ukapirala da se zapravo radi o startu, sve su šanse da bi se moj ubrzani korak pretvorio u lagani trk.

Možda su svi oni veliki borci za ponovno uspostavljanje “pravilnih” muško-ženskih odnosa, onih koje smo od ove silne emancipacije negde izgubili, a mi im ne dozvoljavamo ni da pokušaju. Nekako smo već postale programirane da pomislimo da ne mogu biti normalni čim iskaču iz kalupa, upravo onog kalupa, na koji se među sobom non-stop mrštimo.

I u tom momentu velike spoznaje, moja razmišljanja prekinula je drugarica, kojoj je u međuvremenu stigla neka presmešna poruka od dečkića sa Fejsbuka. A onda smo nastavile da mu se smejemo.


Mina Al Ansari – oseća da ima bar dva alter ega, koji se međusobno ne podnose i nada se da će jednom uspeti da ih pomiri, iako tada verovatno ne bi znala šta će sa sobom. Od svog tog unutrašnjeg mira može joj biti dosadno. “You see things and say – why? I see things and say – why not?”

Editors choice