Umesto očekivane podrške, može nam se desiti potpuni prekid komunikacije – kao da nas zajednica najbližih ekskomunicira, jer smo odjednom postali nepoželjni i čak, opasni. I to se dešava onda kad najzad u životu nagazimo na nešto što nas potpuno usrećuje.
Zašto njima nije dovoljno to što smo mi srećni? Zar oni to ne žele? Naša porodica, a često i neki prijatelji i bliski saradnici? Pa čak i da užasno grešimo, ne bi trebalo da nas kažnjavaju, nego da nas podržavaju. Mi znamo zašto radimo to što radimo. A možda bismo mogli i da razumemo zašto oni ne razumeju i ne prihvataju da nas to usrećuje.
Ali to što najbliži ustaju protiv nas, kao najveći neprijatelji, u ovim situacijama nam je siguran znak da smo na pravom putu:
Objavili smo svoje seksualno opredeljenje
Naravno, homoseksualno opredeljenje. Nikome neće biti drago. Biće u šoku i ljuti na nas. Ne samo zato što smo ih lagali, nego zato što smo im odbojni i što im je to nezamislivo. Oni su uvređeni. Jer sada treba da se suočavaju sa novom situacijom, a to mrze. Jer će ih drugi pitati, sažaljevati, kritikovati, jer će možda morati i sami da se zapitaju da li su vas loše vaspitali ili vas samo nikada istinski nisu upoznali.
A to su grozna pitanja, koja ne žele sebi da postave. Oni vas smatraju svojim, misle da vas poznaju i vi sada rušite sve njihove predstave – i to ne samo one koje imaju o vama, nego pre svega one koje imaju sami o sebi, da su vrlo tolerantni, a možda i da su nepogrešivi i neprikosnoveni.
