Dali smo otkaz
Mora da smo ludi. Kako to mislimo da nismo srećni na tom poslu i da možemo bolje? Šta ćemo sad da radimo? Porodica se plaši da ćete joj pasti na grbaču i da će morati da vas izdržava do kraja života. Prijatelji se plaše da smo se upustili u avanturu u kojoj neće moći da nas prate, a možda će nam trebati njihova pomoć. Svi nam zavide, jer smo se odvažili da uradimo nešto što retko ko sme – da traži bolje.
Pronašli smo svoj duhovni put
Ma sigurno nas je vrbovala neka sekta i sad ćemo da obrijemo glavu, promenimo ime, prodamo sve što imamo i damo sektašima i na sva njihova preklinjanja da se dozovemo pameti, samo ćemo da se smeškamo, kao drogirani. Ko zna, možda se i drogiramo. Oni ne vide kako smo radosni ili mirni i kako smo puni života, budni i prisutni.
Samo vide da nas više ne prepoznaju, a to naravno, znači da smo mi izgubili i pamet i dušu, a da su oni izgubili nas. Ne žele da se suoče sa tim da smo upravo pronašli sebe, jer bi onda morali da se suoče sa tim da oni to još nisu učinili. Jer da jesu, ne bi se plašili našeg preobražaja.
