“Čujem, promenila si posao. I lepa ti je ta nova frizura. Nego, šta ovako ima novo?” Reč “ovako” je naravno akcentovana, a prati je tajanstveno osmehivanje, namigivanje i slične facijalne ekspresije.

“Ama baš ništa.” Već dugo nemaš pratioca za slave i svadbe, skoro da si zaboravila kako izgleda biti zaljubljen, nemaš ni tajnog obožavatelja da ti šalje cveće na kućnu adresu. A trideseti rođendan se približava.

“Pa dobro, u čemu je problem? Zdrava si, prava si. Ma sigurno previše tražiš. Pruži nekome šansu. U stvari, pruži sebi šansu!” U primitivnoj verziji čeprkanja po tvom trenutno nepostojećem emotivnom životu, obično se provuče i potpitanje “A kad misliš da rađaš?” S tim što se ono retko izgovara naglas. Ipak je to nešto što se podrazumeva.

Dušebrižnika nikad više, a argumenata koje će uspeti da shvate i prihvate nikad manje. U početku se diskusija svodila na jednostavnu upitnu rečenicu “Zašto si sama?”, kao i na tvoj opširan monolog, naravno, nabijen entuzijazmom. Jedva si čekala da svima zapušiš usta pričom o tome kako ti se gade površne kvazi romanse, kako ne želiš da gubiš vreme pokušavajući da se vežeš za nekoga, samo zato što si ti njemu zapala za oko, i kako ti sasvim odgovara samački život, iako zapravo veruješ u pravu ljubav. Ponosno si izjavljivala kako si spremna da čekaš koliko god to bude bilo potrebno. Međutim, moraš priznati da nisi očekivala da će se čekanje baš toliko odužiti.

U sledećoj fazi si već bila pomalo umorna od objašnjavanja. A i od žaba koje su možda i mogle da postanu prinčevi, da si samo malo spustila kriterijume ili da si ih potpuno odbacila. Svejedno, nastavila si da slušaš gomilu mudrosti u stilu “Pravi će se pojaviti onda kada to budeš najmanje očekivala.” Samo što si umesto držanja govora nesvesno počela da klimaš glavom i da iznenađeno hvataš trenutke u kojima ti je bilo čak pomalo i neprijatno. Na sreću ili nesreću, predviđanja o srodnoj duši su vrlo brzo prestala. Doduše, čuješ ih još uvek od recimo neke drugarice koja se baš kao i ti zaglavila u vremenskom vakuumu. Ali ono što najčešće slušaš jesu krajnje neoriginalni saveti, suptilno potcenjivanje i verbalno pritiskanje u kombinaciji sa sažaljevanjem.

A oko tebe, sve sami parovi. Neki se vole i to se jednostavno oseti. Drago ti je zbog njih. Ipak, ne možeš da ne primetiš onu drugu kategoriju. Nisi gluva, a nisi ni slepa. Odavno nisi čula priču koja počinje izjavama “Baš mi se sviđa, tako je… Volim ga zato što je…”. Ono sa čim se najčešće susrećeš zvuči otprilike ovako “Kakvi su ostali, ovaj moj je super… Nije glup, nije ružan…” Kako neko uopšte može da priča o zaljubljenosti, a da upotrebljava rečenice u odričnom obliku? Ništa ne razumeš. Ali ni tebe niko ne razume kada bojažljivo pomeneš da i dalje želiš leptiriće u stomaku.

U svakom slučaju, rešenje postoji i možeš da biraš. Prva opcija je doslednost sopstvenim stavovima i zrelo prihvatanje odgovornosti za sve posledice. Što se tiče druge mogućnosti, ona uključuje dubinsko pranje mozga. Sam proces je agresivan i intenzivan, ali daje rezultate. Mnogi su ga odavno obavili. Žive i, kako kažu, uživaju u svom novom životu. O pojedinačnim detaljima ovog poduhvata čitajte u sledećem nastavku.


Vanja Rajić Komplikovana i neodlučna, i dalje bezuspešno pokušava da smanji dimenzije svojih ogromnih očekivanja. Uvek traži, često pronađe, brzo se zasiti. Jede sir i čokoladu, nema običaj da se moli, a najviše voli da bude budna dok ceo svet spava.

Editors choice