Neće ti smrt ništa, to ti je za čas!

Neće ti smrt ništa, to ti je za čas!

Karte za tri planirane reprize rasprodate su gotovo istog dana kada su puštene u prodaju, a gledalište, inače praznjikavo tokom juna usled velikih vrućina i kraja sezone, bilo je  prepuno, toliko da je deo publike sedeo na stepenicama. Ne treba napominjati da drame ove spisateljice svaki put izazivaju veliku pažnju u domaćoj javnosti i veliku medijsku pažnju. Međutim, “Nije smrt biciklo”, iz više razloga je interesantnija i iščekivanija nego bilo koja prethodna drama koju je Srbljanovićka napisala i predstavila u nekom od beogradskih pozorišta.

Razlozi zbog kojih je ova drama toliko značajan događaj za beogradsku pozorišnu scenu, jesu pre svega izbor reditelja predstave, njena kandidatura za gradonačelnicu Beograda u aprilu 2008. godine između adaptacije ove predstave i “Barbela” u decembru 2007. godine, raskid sa LDP-om nakon propalih izbora, a delimično i njeno odsustvo iz javnog života Srbije usled selidbe u Pariz, a zatim i Azerbejdžan,  poslednje tri godine.

img 1007 picnik Neće ti smrt ništa, to ti je za čas!

Nakon izvođenja njene dve prethodne drame, “Barbela” i “Skakavaca”, u režiji Dejana Mijača, izbor Slobodana Unkovskog delimično predstavlja osveženje i, bar autoru ovog teksta, veliko iznenađenje. Iako se i “Barbelo” i “Skakavci”, a i ranije drame “Supermarket” i “Porodične priče”, kao i nova “Nije smrt biciklo” bave istom tematikom, problemima sa kojima se savremena porodica suočava u modernom, tranzicionom srpskom društvu, pa čak gotovo imaju i iste likove, atmosfera u prve dve predstave značajno se razlikuje u odnosu na poslednju dramu. Naime, mučna atmosfera i opis porodičnih odnosa u kontekstu tranzicionog srpskog društva ostavljale su gorak ukus u ustima posmatrača.

Sporo razvijanje radnje, učmalost svakodnevice u kojoj likovi prve dve drame žive i narušenost njihovih odnosa, delimično podsećaju na Čehovljeve drame, bar u režiji Dejana Mijača, beznadežne su i u neku ruku dosadne, kao uostalom i sami životi porodica na ovim prostorima. Međutim, da li je u pitanju promena u pisanju usled distance od ovog društva, ili je tome doprineo raskid saradnje sa jednim od naših najviđenijih reditelja i prelaska na saradnju sa jednako značajnim makedonskim rediteljem, pitanje je koje treba podrobnije analizirati. Ali doza estradizacije u režiji kojoj je Unkovski generalno sklon u svom radu, nije ni ovde izmakla. U svakom slučaju, ono što nam tim Srbljanović/Unkovski nudi na sceni “Ljuba Tadić” JDP-a jeste jedna tragikomična slika našeg društva, u kojoj se svako od nas može prepoznati u više segmenata.

img 1078 picnik Neće ti smrt ništa, to ti je za čas!

Novi tekst Biljane Srbljanović nudi precizno i mučno, ali ujedno i izuzetno komično i ironično, podsećanje na dešavanja u Srbiji u poslednje tri godine. Suluda situacija  u kojem se društvo obrelo prilikom smrti patrijarha i sedmodnevna žalost, misteriozna smrt vojnika u Topčideru, neobuzdanost dnevnih tabloida, senzacionalizam javnog mnjenja  i korupcija u zdravstvu, predstavljaju kontekst u kojem se radnja drame odvija.

I bilo da govori o poslanici u narodnoj skupštini koja živi sa sinom-edipovcem koji se razvodi, o fenomenu sponzoruše koja se oseća ugroženom od daleko mlađe srednjoškolke čiji je uzor, ili o izgubljenim nadama četrdesetogodišnje kćerke koja je ceo svoj život provela brinući o svom autoritarnom ocu, istovremeno i brižnom i zahtevnom, Biljana Srbljanović kroz niz, često, maestralnih dijaloga pravi presek situacije na srpskoj (i jugoslovenskoj) posleratnoj političkoj sceni, u društvu i porodici koji zatečeni pred mračnim ćorsokakom stoje u mestu i neprestano reprodukuju obrazac svog funkcionisanja.

img 1231 picnik Neće ti smrt ništa, to ti je za čas!

Gluma, koja se u srpskom pozorištu često čini izuzetno klizavim terenom, ni u ovoj predstavi nije uspela da izbegne demonstraciju boljki koje vrebaju iza slave nekih glumaca i u njihovoj zavisnosti od aplauza, za šta se nikada ne zna da li će skrenuti u koketiranje sa publikom ili potpunu virtuoznost. Iako je predstava tek počela da se daje, i po pravilu bi glumački ansambl trebalo da bude još neko vreme krut u tumačenju teksta, Ropac Branislava Lečića već pokazuje naznake ozbiljnog podilaženja publici korišćenjem niza gegova. I zar Lečić, zaista, mora da zapeva baš u svakoj predstavi i filmu koji radi? Slična situacija je i sa likom Gospođe u tumačenju Svetlane Bojković.

Naime, oba lika na različite načine koriste gegove, bilo direktnim obraćanjem publike, bilo upotrebom psovki, na način na kojih smo ih mogli čuti u mnogim pozorišnim predstavama, kako bi nasmejali publiku i izmamili aplauz. Takođe, likove Aleksandre i Debele, Sloboda Mićalović i Ivana Vuković tumače površno, na trenutke čak šmirajući, a njihov kompletan odnos ostaje nedorečen. Da li su njih dve sestre, ili je maćeha i kćerka njenog muža? Jedino je jasno da su zaljubljene u Ropca i da postoji generacijska razlika među njima, ali reditelj nam uskraćuje upotpunjenje slike, te kompletna priča ostavlja jako slab utisak.

Sa druge strane, pak, gluma Anite Mančić i Voje Brajovića predstavlja pravi osvežavajući motiv predstave. Njihovi dijalozi su besprekorni, gluma odmerena i tačna, a scene sačinjene od niza sitnih, ritualnih svađa u čekaonici prazne bolnice u kojoj su svi otišli da gledaju prenos sahrane patrijarha na televiziji, svakako predstavljaju stub predstave. Preplitanje nežnosti i strogosti koje Tata izražava prema svojoj kćerci Nadeždi, njegova konstantna samorefleksija i osećaj neprijatnosti kada ona spomene dešavanja iz svog odrastanja sa njim, čine srž ove drame i omogućavaju nam da se u njoj prepoznamo više nego u bilo kom drugom njenom delu.

img 1363 picnik Neće ti smrt ništa, to ti je za čas!

Muzika koju uživo izvodi orkestar, a koju je komponovala Irena Popović, neodoljivo podseća na mešavinu zvukova Jana Tjersena (Yann Tiersen) iz filmova “Amelie Poulain” (“Amelija Pulen”) i “Goodbye, Lenin”(“Zbogom, Lenjine!”), i kompozicija Darka Rundeka. Ovaj, ne tako čest, slučaj u srpskom pozorištu prilično je uspešno inkorporiran u predstavu u kojoj se muzika često koristi u trenucima kada svađa počne da se razvija čime se uzajamno prepliću, namećući pitanje da li smo možda vremenom, usled sve te beskrajne i često besmislene i kontinuirane porodične svađe, postali zavisni o njenom prisustvu da je čak identifikujemo sa muzikom.

Efektnu i preciznu scenografiju potpisao je Valentin Svetozarev, dočaravajući golim, zarđalim i šupljim stubovima odsustvo bilo kakve potpore, ne samo u porodici koja se od vladajućih struktura i crkve proklamuje kao osnovna gradivna jedinica društva, već i samog društva u kojem tabloidi diktiraju vrednosti, vojnici umiru misterioznom smrću u kasarnama, narod formira kolone od patrijaršije do Terazijske česme kako bi se poklonio posmrtnim ostacima patrijarha sa istorijom niza konzervativnih izjava, kod lekara se odlazi isključivo preko veze, deca su prepuštena samoj sebi, dok roditelji jure karijeru ili golu egzistenciju.

A svakodnevni bizarni događaji u društvu, poput potpisivanja sporazuma između Srpske pravoslavne crkve i Ministarstva zdravlja o manastirima kao institucijama za lečenje bolesti zavisnosti početkom ove nedelje, neprestano se nižu i čine da zaboravimo one prethodne. Otuda i to pitanje koje publika može da postavi sebi po izlasku sa predstave, a koje se suštinski razlikuje od osećaja koje smo imali nakon odlaska sa “Skakavaca” i “Barbela” – kako da se ne smejemo?


Dušan Milojević nekada talentovani student sociologije, zahvaljujući svojoj neodgovornosti i povodljivom duhu nikada nije završio studije već je počeo da luta po svetu kroz različite profesije i veze, završivši kao bebisiterka u Tribeci. U pauzama između čuvanja deteta po parkovima na Menhetnu i fotografisanja u backstage-u na njujorškom fashion week-u ponekad nešto i napiše. Obožava shopping samo kada ima dovoljno keša, a glavna dilema poslednjih meseci mu je šta bi mu Frank Sinatra rekao u slučaju “If I can NOT make it there”.