Ustani. Sedi. Trepni. Hodaj. Jedi da bi preživeo. Diši da se ne bi ugušio. Uči da bi sutradan imao svoje parče hleba. Spavaj da bi imao snage da učiš, volje da radiš. Nemoj previše da izlaziš. Nemoj previše da piješ. Ne puši, ko puši zdravlje ruši. Druži se. Ne vraćaj se kući previše kasno. Imaj nekog momka. Bilo kakvog, samo da te drži za ruku pred svetom. Ako još nemaš bilo kakvog momka, budi uvek doterana i uvek pazi na svoje manire, nikada ne znaš gde i kada će da ga sretneš. Uvek budi nasmejana. Uvek budi predusretljiva.

I tako ti, po nekim nepisanim pravilima, prođe život. I ti si samo jedan šraf u toj ogromnoj mašineriji. A šta će se desiti ako kvrcneš, pa otkažeš poslušnost imaginarnoj fabrici koja radi punom parom vekovima unazad? I koja svakodnevno, sa trake, izbaci na stotine istih tipova ljudi uz koje stoji i priloženo uputsvo za upotrebu i održavanje?

Od individualnosti nam je ostalo skoro ništa. Postali smo roboti svakodnevice, robovi sopstvenih želja i htenja, zatočenici standarda i društveno prihvatljivih normi ponašanja. Postali smo mediokriteti, koji nit’ smrde nit’ mirušu, slepi pratioci drugih mediokriteta. Sloj koji se održava tu negde na sredini, jer je najbolje biti ušuškan u gomili. Toplo je. Prijatno je biti kao i svi ostali. Prijatno je biti klon?!

SLIKA 1 Neću da budem k’o mašina!

Geni ili trend?

U sredini je gužva. Guraju se i stiskaju sa svih strana. Gaze se, štipaju, gotovo da pljuju jedni po drugima. Svi su uniformisani. Ako je trend roze košulja, svi će nositi roze košulju. Pod uniformisanošću ne mislim samo na garderobu, cipele i ostale propratne elemente. Čak su i lica postala ista. Ista šminka, iste usne, ista facijalna ekspresija. Svi su isti, svi liče jedni na druge.

Ako neko reši da odbije da bude samo jedan ili jedna u moru istih, taj je uzeo svoj jedan život u svoje sopstvene ruke. Kreira ga po sopstvenim pravilima. I diše punim plućima. Živi ga! Ne plaši se poput zeca zato što je slobodan. I ne guši se u prašini mediokriteta. Ne polaže račune nikom drugom osim sam sebi. To je istinska sloboda, pravo umeće živeljenja. Ne strepeti od osude, ne porediti se sa drugima. Biti u mogućnosti da svakom snebivanju okoline pogledaš pravo u oči.

Nije ovo nikakvo herojstvo, čojstvo ili junaštvo. Ovo je samo izbor koji stoji svima nama na raspolaganju. To možda nije lakši put, ali zato ima puno prednosti. Imaš ličnost, nisi suva kopija nekog tamo. Imaš cilj ka kome stremiš. Imaš ambiciju, imaš snove. Odabrao si da baciš uniformu, polomiš daljinski upravljač društva. Odabrao si da kažeš ja, umesto mi.

SLIKA 2 Neću da budem k’o mašina!

Oslobodi se!

I dalje dišeš isti vazduh kao i svi ljudi na ovom svetu. I dalje ti je telesna konstitucija ista kao i svima. Po tome se ne razlikuješ. Razlikuje te samo to što nisi suva statistika lažnih moralista, isfrustriranih umova i promašenih života.

Ti si samo shvatio formulu koja ti omogućava da se osećaš dobro u sopstvenoj koži. Za svakog je ta formula drugačije napisana. Kada jednom pronađeš svoju, pronašao si i sebe.

A mašinerija će dobro da funkcioniše i bez tebe, kao jednog šrafa. Jedan šraf manje – više. Ali još jedan čovek – neprocenjivo!

Izvori fotografija: thetop22.com, favim.com, hanmarie.com


Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.

Editors choice