Dragi dušebrižnici i ostali (ne)prijateljski raspoloženi likovi čiji nos ne iz izlazi iz mog ne baš preterano uzbudljivog života,

Rešila sam da vam svima odogovorim na pitanje, ovako javno, ne zato što me smarate pitanjima, nego što se smarate međusobno tražeći odgovor. A draga mama, evo samo za tebe i objašnjenje zašto je tvoja mezimica i dalje u kategoriji singl.

Odluka o mojoj “neudaji” nije definitivna. Mislim, do daljneg jeste, ali postoje dva poprlično ekstremna slučaja kad bih rado svoju trenutnu odluku preispitala. Prvi ne baš realan i poprilično ekstreman slučaj bi bio kada bi se našao neki ozbiljan princ. Ne mislim onog sa konjem belim, nego onaj princ sa svim titulama i zamkom. Razlog je zamak. Oduvek sam želela jedan, a teško da mogu baš od mame da tražim zamak. Tako da koliko god nekom to zvučalo glupo ili nezrelo ili kako već, ja zaista želim svoj zamak. To je kao muškarci i Ferrari. Ili zabludela pevaljka koja mašta o udaji za fudbalera Premier lige (ili Bundes lige, šta ja znam o zabludelim, pa još pevaljkama).

Druga ekstremna situacija je pitanje haljine. Da, da, našla sam savršenu haljinu davno, još dok sam bila u srednjoj školi.  Problem je što ta određena haljina košta kao jedna omanja država. Na primer Švedska.

Pre nego što ijedan čitalac i pomisli da me nazove sponzorušom, neka ponovo pročita sve gorenavedeno. Niti očekujem da princ ima keša, jer samo zato što neko ima zamak, ne znači da je pun kao brod, znači samo da su njegovi praprapranešto znali dobro da investiraju. A haljinu ne očekujem neko da mi kupi. To je kao što neki od vas igraju loto ili bingo ili se klade. Da, očekujem da mi padne s neba. Isto kao što su neki sigurni da će dobiti sedmicu, i to baš sledeće nedelje. Rekla sam lepo da su situacije malo neobične.

Uzrok svemu se nalazi u današnjem društvu, ali i u braći Grim i onom troimenom Andersenu. Bliži mi se trideseta, a od tih 30 je l’ znate koliko godina sam provela po školama, fakultetima i šta već? Mnogo! Krenula sam u jednu školu sa šest, pa u muzičku sa devet, pa onda srednja jedna, druga, pa faks, pa još jedan faks… I tako do pre pet godina. E onda sam kao svaka emancipovana žena koja nije tražila emancipaciju, nego joj je servirana, morala da izlazim sa drugaricama, imam neke veze i vezice sa dečacima, da se zaljubljujem i patim, pa onda da maltretiram nekog nedužnog dečka jer ne mogu onog koji mi je kao kriv za sve, da se nekoliko puta prebijem od alkohola, radim nešto konkretno, pa onda radim nesto manje konkretno, prođem kroz šest krugova pakla zbog svega i svakoga, i dok sam rekla “keks” eto, biram haljinu za famozni trideseti. A nigde nijednog princa o kojima sam toliko slušala kao mala.

neću da se udam Neću da se udam!

Neću da se udam!

Pepeljuga je bila žrtva lika koji je imao fetiš prema dečjim stopalima, ona Uspavana Lepotica je kuntala 100 godina, pa mi nije baš jasno kako je neko mogao da je poljubi, a da ne umre od smrada ili da ga ne pojedu pacovi i slepi miševi iz njenih usta ili drugih otvora. A tek ona Snežana… Prosto ne verujem koja je to diskriminacija ljudi koji imaju problem sa hormonom rasta! Orgije sa patuljcima. Grozno! I to ona jedna, a njih sedam. I naravno lepotica iz “Lepotice i zveri” je bila ništa drugo do posebna sorta podmuklih sponzoruša jer jer utehu tražila u gadnom i masnom liku koji je imao šta – ZAMAK! Ha! I dođoh do početka – nisam ja izmislila taj zamak, nametnuli su mi ga! Tako da savet za buduće majke nekih budućih žena je: držite se basni.

Znate one liste želja koje svi imamo na pogužvanim papirima ili zbudžene negde u malom mozgu? E pa na mojoj listi Šta sve moram pre nego sto budem naterana da nekom perem, peglam i izvodim felacio umesto da gledam “Gossip Girl” se nalazi i put oko sveta, a ne bih da to bude bas za 80 dana, em je kliše, em toliko dana mi treba samo obiđem prodavnice. Pa još toliko dok probam šta mi se svidi. A pre puta treba da zaradim te pare. Okvirno to mu dođe negde još pet godina. Na toj mojoj to do listi još se nalazi: afera sa skandinavskim diplomatom, ménage à trois, pucanje heroinom sa nekim od mojih omiljenih bendova i da…. Oduvek sam htela da znam kako je biti rock groupie. Mada, možda sam već matora za to. Ne znam, razmisliću. To nek bude još dve godine, jer heroin u svetu nije jeftin kao ovde. Posle burne dve godine provedene po evropskim prestonicama, potrebna mi jedna da se malo odmorim i osvežim. Nađem onaj feng shui ili tako nešto. I eto opet ja kažem keks (sad sam i ogladnela) i bliži se četrdeseta. E dragi moji, ono što ste prevideli je da su četrdesete nove tridesete, a tridesete nove dvadesete, tako da sam ja u stvari tek tinejdžerka. A tinejdž udaje su tako passé.

Suma sumarum (i sumo rvači), sve što jeste bitno je ljubav. A prosečna cica propusti zbog onih silnih školovanja i peripetija modernog društva najmanje pet dobrih prilika za ljubav. Kad kažem ljubav ne mislim na ono izgaranje za nekim, jer Šekspir, iako je bio matori perverznjak, makar je govorio istinu. Romeo i Julija su bili klinci, jer da su imali koju godinu više sigurno se ne bi tako ružno poneli prema rođacima i prijateljima. Mora da postoji poštovanje. I gde ih je ta ljubav odvela? U grob, eto gde! Tako da ne treba se udavati za nekog koga volite više nego išta. Treba da postoje granice, ja sam rešila da to bude ljubav dovoljno velika da ne ubijem dotičnog,  ali ako treba da biram između spasavanja njega i svog psa iz kuće u plamenu, pas uvek pobeđuje. Mislim da je to realno. Da ne bih završila kao Julija.

I onda dođu deca. Obožavam decu samo dok su tuđa. Ja nemam herca da rodim pa da jadnom detetu sjebem život, što je popularan sport danas. Ako ću da rađam nešto potreban mi je spermodavalac i dovoljno para za psihologe i psihijatre… Nek mi oni vaspitavaju dete, pa školovali su se za to. Ja ne umem ni sebe da vaspitam. A sumnjam da bi neka udaja to promenila.

Uvek postoji i ona mnogo vedrija strana, jer sam ja izuzetan optimista, verovali ili ne. Ako se nikada ne udam, manje su šanse da se razvedem. To je i materijana ušteda, jer svadba košta mnogo (tako sam načula), a razvod nije samo skup već i besmislen. Da se sa nekim otimam o CD ili peškire? Dajte ljudi, malo dostojanstva, molim!

Ako neko i dalje ima neko pitanje vezano za moje neudavanje u narednih desetak godina, neka pozove 988, to su informacije, možda mu pojasne neke stvari. Mada bi im bilo najpametnije da sve dušebrižnike sa početka ovih mojih pisanija oteraju u tri lepe. A to bih mogla i ja da uradim.


Milica Jarić je na papiru diplomirani ekonomista, a u stvarnosti zaljubljenik u modu, filmove Vudi Alena i poeziju Majakovskog. Ponaša se u skladu sa svojim godinama samo kada je neophodno, obožava svog psa, crnu kafu, najviše para troši na haljine, a kada bi mogla, obojila bi ceo svet u nijanse plave. “A girl should be two things: classy and fabulous.” (Coco Chanel)

Editors choice