just look at me Neću, hvala. Hoću da me vidiš!

Davao je i davao, ulagao se, gutao jele sa korenjem, pravio se slep, glup, i gluv, gradio njenu sreću – eto, zato.

Bilo je teških momenata, ona je odlazila u scenografiju koju joj je on pomogao da osmisli i postavi, a on je ostajao bez poziva da bar iz poslednjeg reda pogleda premijeru. Pa dobro, ne ide da ga zove baš tada, ali biće prilika da sve to vidi.

Nije čekao, hvala, jer je po sredi bila ljubav i on je morao da je gura napred, njemu je jedino tako bilo lepo. Ona se gradila kroz te njegove scenografije, kroz priče i uz vetrove koje joj je slao jedrima išla je napred, a on je gledao to  svoje čedo kako sve sigurnije gazi. Ona je polako puštala njegovu ruku, balansirala, opet se oslanjala, ali je stisak sada bio sve blaži, postajala je “zvezda”, javno dobro, dobijala privid jačine. Nije mu se više okretala i u jednom trenutku ga je prerasla. Počela je da misli da je samostalno stigla tu gde jeste, da će uspon večno da traje. I nije mu se okretala. A on je tražio ruku, tražio je nekog iza zavese koga niko neće videti, a ko će mu šaputati i slati mu vetar. Tražio je ruku, samo što nje nije bilo.

Osetio je gorčinu. Bio je plačan, ali je opet čekao da se ona seti i da ga povuče. Ona nije videla, išla je za svojim svetlom i ono je zaslepljivalo. Ne samo što ga nije videla nije ga osećala. Jednom mu je čak tražila hvala za pomoćni element na pozornici i on se slomio. Rekla je da je preslab, neprilagođen, zatvoren i da tako nikada neće stići tu gde je ona. Ponekad u želji da malo poraste u sopstvenim očima nudila mu je luksuze začinjene najfinijim glazurama, jeftine kopije pravih scenografija, ali nikada trajniju saradnju. Nije imala vremena ni rezona da ga sačeka, da sačeka uopšte.

Oprostio je. Ali nije zaboravio, nikada više neće biti isti, i što je najtužnije čekaće je da ponovo pruži ruke i onda će se teška srca i još teže savesti izmaći, nadajući se samo da ga neće pitati zašto jer bi to ugasilo svu dobru energiju koja je na početku lanca postojala.


Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.

Editors choice