Kada smo bili mali, postojala je jedna stvar koja nam se činila tako daleka i nedostižna, a svaki put kada bismo duvali svećice na torti ponavljali bismo u sebi istu želju, i znali da smo korak bliže njenom ostvarenju: jedva smo čekali da odrastemo. Oponašali smo starije, iz petnih žila se trudili da zvučimo zrelije u razgovoru sa njima, ljutili se kada nam kažu da je vreme za spavanje, da film koji je trenutno na programu nije za decu, i iz dubine duše mrzeli rečenicu “To ćeš moći kad porasteš”! Devojčice su oblačile mamine haljine, mazale ruž i lakirale nokte, pravile se da spremaju ručak i ponosno šetale svoje lutke po komšiluku… Dečaci su se igrali autićima, pravili mini turnir u fudbalu ili košarci, iznosili oružje i smišljali strategijski plan rata…

Sada odrasle devojčice oblače svoje haljine, same se šminkaju, nemaju ograničeno vreme dolaska kući, ali neke i dalje nisu naučile da kuvaju. “Mikrotalasno kompatibilna” ne znači “sjajna kuvarica”! Odrasli dečaci voze svoje autiće, strastveno prate sportove, ali su ipak, u većini, izbegli vojsku. Dragi moji, civilna se ne računa!

Paradoks situacije je što smo delovali zrelije kada smo se pravili da smo odrasli, nego sada kada to stvarno jesmo. Ostavši željni igre, odlučili smo da to nadoknadimo, a ne uviđamo da detinjasto ponašanje nije primereno našim godinama.

Dame i gospodo, nadam se da ste spremni za večerašnji šou. U desnom uglu ringa, devojka, u levom momak. Molimo da gromkim aplauzom pozdravite naše takmičare i neka igre počnu! Sudija podseća obe strane da nema pravila, te je prljava igra dozvoljena, čak i poželjna za animiranje publike (retko ima neku drugu svrhu!). Nema ni vremenskog ograničenja, a skor se vodi jer situaciju čini zanimljivijom i motiviše protivnike. Ima ponosa, inata, suza, kidanja živaca (ponekad i kose), smicalica, pa i ružnih reči po potrebi. Kada dođe do teških uvreda, obično se borba prekida od strane jednog od konkurenata – pokupi svoje igračke i marš iz mog peska! Pobednika nema, iako svaka strana misli za sebe da je baš ona pobedila.

Koje su omiljene igre odraslih? Upravo one koje su igrali kao deca, ali očigledno ne dovoljno:

Ćorave bake: Gledamo se pa se ne vidimo (jer ne želimo da nam druga osoba uhvati pogled, to su poklonjeni poeni, a i nije lepo buljiti).

Riziko: Da li da pokušam i popijem korpu, ili da se mudro držim postrance?! Prići ili ne prići, pitanje je sad!

Ide maca oko tebe: Obigrava stotinu godina. Bar da hoće da ogrebe, ali ništa…

Šugice: Ti si!!! Na smenu se menjaju uloge – Pera Kojot i Ptica Trkačica. Neko se samo isplezi i pobegne, a druga osoba pokušava da je stigne na sve moguće načine. U ovoj igri čak i osobe koje nisu u kondiciji pokazuju neverovatne trkačke sposobnosti, a naravno uvek je nekako brži onaj koji beži.

Gluvih telefona: Neko se napokon odlučio da okrene broj, ali čuje samo voz u tunelu, jer se druga osoba naravno pravi da nije kraj telefona (posle zvučnog signala, molimo ostavite poruku! Kako da ne…)

Žmurke: Tražimo se pa se ne nađemo. Smislili smo savršeno mesto za skrivanje. Unutar sebe! Genijalno, jer tu nas nikada neće pronaći! Ha!

Ledenog čike: Pravimo se da nam nije stalo, ali to je samo fasada (zašto bi inače počinjali ove igre bez granica?!)

Čoveče ne ljuti se: Ova igrica neminovno sledi pred sam kraj takmičenja. Posle silne jurnjave i ostalih usputnih događaja, obično se neko naljuti i zbriše u svoju kućicu. A tad nema nazad…

Po mom mišljenju najbolja strategija je “karte na stolu, kec u rukavu”. I ne zaboravite koliko godina imate, budite mudri, pa se igricama koristite tek povremeno, u situacijama kada znate da nemate šta da izgubite. I shvatite da muvanje nije takmičenje, a veza nije ring. Oboje ste ili pobednici ili gubitnici. Zavisi samo od vas.


Milena Đokić je student žurnalistike, ali bi volela da se bavi odnosima s javnošću. Dete u duši, obožava crtane filmove i društvene igre. Slobodno vreme provodi sa dragim ljudima, i svojim hobijima fotografijom i učenjem stranih jezika. Večiti optimista, iako joj je inspiracija za pisanje češće surova realnost. Ima dva cilja: da proputuje svet i da napiše knjigu. ”Sada znam šta je to što čoveka čini imbecilom, to je njegova nemoć da sledi čak i savete koje daje sam sebi” Vilijam Fokner

Editors choice