Znaš, do pre nekog vremena sam bila super! Zaista, mnogo bolje nego od kada smo se poslednji put videle. Stvarno mi je lakše što ga ne viđam, ne čujem. Lepo kažu ljudi – daleko od očiju, daleko od srca.

I onda se desila jedna glupa stvar, kao što i jeste, kada sam slučajno naletela na njegov broj. I ime. Koje sam se toliko trudila da zaboravim. A ispred njega u imeniku velikim slovima upisano NEMOJ. Znaš da imam taj sistem, da me podseti kada se u trenucima slabosti mašim telefona.

Krenuh da ga obrišem. Options, delete, ok?

Not ok.

Počela sam da se smejem. Prvo sebi, pa njemu, pa svemu ovome što toliko traje, pa nama. Smeh je prerastao u tugu. Pa opet u smeh. Tuga, smeh, nostalgija. Pobegnem. Pa se vratim. I tako u krug.

Onda opet dođe dobar period. Budem srećna. Budem mnogo bolje nego prošlog puta. Budem zaista srećna!

Pa naiđe par loših dana.

slika necu vise nikom1 Neću više nikome o tebi

Šta je to bilo? Dragi, šta smo to nemali?

Pa slede par nebitnih, koji nisu on, da bih sebe ubedila da mi je odlično. Obično lakše prođu sa par koktela i praznih razgovora. Pa lažem, pa se smejem, pa se krijem.

Ne, nisam ga volela. Bar mislim da nisam. Ne znam šta je to bilo. Ne znam šta to jeste još uvek. Ako je to ta ljubav, evo vam je, nosite je da je ne gledam. Ništa ne tražim zauzvrat!

Ali, onda se on vratio u moj život. U stvari, u pravu si, nikad iz njega nije ni izlazio. Šta ćeš, tako to biva kada jedno drugom nismo ništa nažao učinili, i previše smo povezani da bi mogli da se ignorišemo. Dvoje ljudi, koji samo zbog jedne stvari nisu zajedno. Jedne stvari, koja se meri hiljadama kilometara.

Nikad ne znam kako da se ponašam. Nema ga, ne čujemo se, ne pitam za njega, ne prolazim njegovim delom grada. I sve bude u redu, sve bude zakopano dovoljno duboko da nema opasnosti po mene. A onda ga vidim i sve to bez moje dozvole i želje ponovo isplovi na površinu. Ne isplovi, izgrebe svoj put do površine protiv moje volje!

U jednom trenutku smo u stanju da se ignorišemo. U sledećem, da ignorišemo sve ostale.

I u tom trenutku koji je samo naš, ja shvatam jednu stvar. Da sam u ovome možda sama, da će onih naših par trenutaka zauvek ostati samo u sećanju, da mi nikada nećemo znati šta se to s nama dogodilo. I da njega nikada neću zaboraviti. Preboleti možda hoću, ali zaboraviti nikad.

Ali neću više ni da pričam o njemu. Nikome. Ni tebi. Dosta je, stvarno. Dosta je.


Milica Radović je uvek u manjku sa vremenom, novcem i strpljenjem. Voli da sa prijateljima sedne na po čašicu razgovora, da zaigra i da se smeje. Nema vremena za gubljenje, ni živaca za kukavice. Baby face, višak energije i manjak kilograma koristi kao prednosti, a vama poručuje : “Boj se ovna, boj se govna. Kad ćeš živeti?”

Editors choice