“Za 20 godina bićete više razočarani onim što niste uradili, nego onim na šta ste se usudili.” Mark Tven (Mark Twain)

Ona je bila moja želja. Ona je bila moj nedosanjani san. Ona je mogla sve. Želeo sam i ja isto, želeo sam nju. Ali nisam želeo da je krijem, da je povredim. Nisam želeo suze na njenom prelepom licu.

Moja životna rutina prekinuta je jedne letnje večeri. Nije prekinuta kad sam joj pružio ruku i rekao svoje ime. Prekinuta je nakon samo jednog razgovora sa njom. Prekinuta je kad sam, dok se ona smejala u razgovoru sa drugim ljudima, razmišljao kako je ljubim. Stvarno ljubim.

Upoznali smo se sasvim slučajno, na nekoj proslavi zajedničkih prijatelja. To su vam ona poznanstva od jedne večeri. Kao kad odete na more, ne razdvajate se od novog druga deset dana, a nakon toga prekinete kontakt. Da je sreće da je tako sa mnom bilo. Zapravo, kad je otišla kući, oboje smo mislili da će tako biti. A onda sam je sanjao sledeće večeri. Nisam mogao da se setim crta njenog lica i morao sam da je pozovem. Nisam smeo. Nakon tri dana vaganja, našao sam njen broj i okrenuo je. Mogao sam da osetim koliko je iznenađena i zbunjena. Sve je krenulo kao lavina.

Slika 133 Negde na dnu srca

Mogao sam da napustim sve i svakoga, kao što bi ona sigurno uradila, kidnapujem je i odemo negde daleko

Imao sam vezu. Dugu i ozbiljnu vezu. I nikada u svom životu nisam pomislio da neko drugi može ovoliko da mi se uvuče pod kožu. Uvukla se pet slojeva ispod. Nijedna jednom. Nisam umeo da stanem. Ona se prepustila, jer je želela sve to možda i više nego ja. Nisam hteo da je pustim. Nisam razmišljao.

Posebna je. Divna je. Nikada ni na koji način nije htela da me ugrozi. A bezbroj puta sam je rasplakao. Bezbroj puta smo se dogovorili da stavimo tačku na sve, ali nismo uspeli. Nisam imao hrabrosti da budem samo njen. A ona je razumela. Živela je tako. Uživala je u onim trenucima koje smo imali. Uživala je u meni isto koliko sam ja uživao u njoj.

Bila je nešto samo moje. Čuvao sam je i tajio od svih. Želeo sam da bude srećna, makar to značilo da bude sa nekim drugim, ali mrzeo sam i njega, i želeo sam da kad je pozovem pristane na sve.

A onda je otišla. Otišla je jer je, kako kaže Balašević, “shvatila da sam preveliko đubre i da je ne mogu voleti nikad”. Nastavio sam da živim kao i pre nego što sam je sreo. Ipak, još uvek mi se srce stegne kad je neko pomene. Još uvek me žmarci podilaze kad sklopim očim i vidim je. Tražim je u svakoj pesmi. Poželim da je pozovem kad prođem njenom ulicom. A mogao sam da napustim sve i svakoga, kao što bi ona sigurno uradila, kidnapujem je i odem negde daleko. Onda otvorim oči, setim se da je sada neko drugi pored nje i da mi je falila hrabrost da napustim čitav svoj dotadašnji život i počnem novi sa njom. Ili je možda samo nisam želeo dovoljno.


Ivana Vukić se školuje za posao novinara. Jedna je od retkih koja obožava svoju buduću profesiju. Ne može da zamisli dan bez ljubavi, dragih ljudi, svog hrčka i fakulteta. Nadahnjuje je muzika Yann-a Tiersen-a, drame Biljane Srbljanović i dokumentarci. Želja joj je da jednog dana osnuje humanitarni fond i da stekne toliko iskustva kako bi definisala životnu filozofiju poput one Meše Selimovića u knjizi “Derviš i smrt”. “Čovek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.”

Editors choice