Sedim pod otorenim nebom, sama, po ko zna koji put. Društvo mi prave samo udaljene zvezde na nebu. Svetlucaju i čini mi se kao da mi se tim svojim gestom na neki način podsmevaju. Ipak, osećaj slobode mi i te kako prija. Sloboda. Dobro zvuči kada izgovorim naglas. Lagani povetarac mrsi mi kosu. Zahladnelo je ili se zima već odavno nastanila u meni. Gledam površinu vode kako blago talasa proizvodeći pritom umirujući zvuk. Prijatno mi je i lepo, mada…

slika 122 Neka Bog zažmuri

Želela bih da mogu da pobegnem od sebe...

Ono što se dešava u mojoj duši prava je oluja. Zvezde su prekrivene tamnim oblacima koji nagoveštavaju pljuskove, a lagani talasi prete da se pretvore u cunami. Bujica mojih osećanja i emocija koje tako dugo zadržavam u sebi postepeno izbijaju na površinu. Jedna suza, druga, treća… Ljuta sam zbog toga na sebe, ali se ipak ne trudim da ih zadržim. Ne želim. Ne mogu više. Toliko dugo sam ih suzbijala. Postalo je preteško, bolno i jezivo. Kao da ubijaju sve ono dobro u meni. I dođe mi da vrisnem, da prekinem ovu agoniju, da prekinem tišinu i magiju ove letnje večeri. U meni se odigrava prava noćna mora, budim se uporno, ali me demoni čvrsto vezuju za sebe i ne puštaju. Skoro da sam se identifikovala sa njima. Postala sam zla, okrutna, bez imalo emocija – prvenstveno prema sebi, pa onda i prema drugima. I nisu mi potrebne, bila je greška što sam ih uopšte gajila u sebi, a još veća što sam ih iskazivala.

I budim se, osvrćem se oko sebe, kao da sam luda, tražim slamku spasa za koju bih se uhvatila. Samo da postoji nešto što bi me sprečilo, što bi me ohrabrilo i ojačalo, uverilo u suprotno, ukazalo na greške. Nešto što bi me uverilo da na ovom svetu još uvek postoji mesto za ovakve kao što sam ja. Ali, tu je i dalje jedino samoća, prokleta samoća koja mi ne dozvoljava da se pustim i odem. Bilo kuda… samo da odem.

Pogled mi luta u daljinu. Više ne osećam sebe na ovom mestu. Preselila sam se u neki budući svet, udaljen hiljadama i hiljadama svetlosnih milja odavde. Od svakog i svih. Od sebe… Tamo sam neka sasvim nova osoba. Tamo sam srećna, ispunjena, zadovoljna i tamo sam ponovo ista, ona devojka veselog pogleda i širokog osmeha. Daleko je, ali ne i nedostižno. Osećam da sam mu sve bliža i bliža.

Prsti mi dodiruju vodu. Na trenutak zadrhtah, ali samo na trenutak. Nastavljam dalje. Još jedna suza skliznu niz obraze za doprinos budućem svetu u kome ću pronaći sebe. Samo jedna misao mi prolete kroz glavu: “Neka Bog zažmuri…”


Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja, plemenita, uzvišena. Sa njom sve počinje i  ništa postaje sve. Životni moto joj je: “Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pri tom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.”

Editors choice