Neke rane nikad ne zarastu

Neke rane nikad ne zarastu

“Čućemo se kasnije i pričaćemo, sada ne mogu da se raspravljam.”

Demonstrativno sam bacila telefon na sto. Mrzim kad ovako prekine raspravu na pola i ostanem nedorečena. Otići ću na spavanje, oboje ćemo se smiriti i sutra možemo razumno da razgovaramo.

Budi me zvono na vratima. Tražim sat i vidim da je sedam. Kroz glavu mi prolazi da je komšinica došla da traži novac za čišćenje zgrade i zaista me je mrzelo da ustajem iz kreveta. Međutim, neko je seo na zvono i ne planira da ode. Da bih skratila muke i tom nekom i sebi, na brzinu se oblačim i odlazim da otvorim vrata. To je bila moja najbolja drugarica sa svojim dečkom. Volim kad me iznenade, ali baš usred najlepšeg sna… Ušli su u stan i seli na krevet u dnevnoj sobi, a ja sam počela da pričam kao navijena iako je prošlo samo sat vremena od kako su petlovi otpevali pesmu za dobro jutro. Baš su se uozbiljili. Pogledala me je pogledom koji mi se nikada nije dopadao i kojim me gleda samo kad hoće nešto da mi zameri. Pitala sam o čemu se radi, a njih dvoje su ćutali. Opet sam pitala, oni su i dalje ćutali. Srce je počelo da mi lupa kao nenormalno.

Moj život je prekinut u samo jednoj sekundi. Srce mi je slomljeno i duša samlevena u prah. Tog jutra, saopštili su mi da je moj dragi i voljeni dečko poginuo u sabraćajnoj nesreći dok se vraćao kolima iz grada. Neki pijani gospodin nije stao na znak STOP, a zauvek je zaustavio jedan mladi život i još desetine oko njega. Nisam mogla, nisam želela i nisam znala kako da prihvatim to.

Slika114 Neke rane nikad ne zarastu

Neke stvari nikad ne preboliš. Jednostavno ih preživiš

Prošlo je mesec dana. Ne živim. Vegetiram. Roditelji i prijatelji brinu o mom zdravlju, a mene to nešto i ne zanima. Navikavam se polako na to da nije tu i da više nikada neće biti. Da je sve što mi je ostalo jesu uspomene, njegove stvari u mom ormaru i svi planovi. Nisam mogla sebi da oprostim što je naš poslednji razgovor bio užasan, što mu nisam rekla koliko ga volim i koliko mi znači, što… I svako ovo preispitivanje uvek prekine vodopad mojih suza. Tako iz dana u dan. Prestala sam da plačem pre tri dana. Više nemam šta da isplačem. Samo mi se srce stegne, progutam ogroman kamen i zavrti mi se u glavi. Ne mogu da zatvorim oči, a da njega ne vidim. Ne mogu da pustim radio, a da me svaka pesma ne podseti na to kako smo zajedno spremali ručak i vikali kao neandertalci dok su komšije lupale iz stana iznad. Ne mogu da uzmem telefon i otvorim primljene poruke. Ne mogu da listam imenik i stignem do slova kojim počinje njegovo ime. Ne mogu da se pretvaram da sam dobro, kad nisam! Rane su duboke poput kratera.

Jedina uteha mi je što znam da je i pored svih naših svađa, pa i te poslednje, osećao da ga volim beskonačno, i da bih, da sam mogla, radije bila tada sa njim u kolima, nego da budem osuđena na ovakav život. Ipak, isto tako sam sigurna da bi me samo pogledao svojim tamnim očima kad bi čuo ovakvu rečenicu i znala bih da mu se nešto ne dopada. Sve što je ikada želeo bilo je da budem srećna. Bila sam i više nego srećna. Rekonstruišem u glavi prethodne dve godine i vidim čoveka svog života. Uvek će nositi tu titulu, šta god da se desi. Bol je neizreciva i nemerljiva.

Sedim u polumraku. Ispred sebe stavljam ogromnu kutiju na kojoj je crvenim markerom iscrtano veliko srce. Zavlačim ruku i vadim koverat. Prvo pismo koje mi je napisao. Album naših fotografija koji mi je poklonio za prvu godišnjicu. Stala sam jer je mi je brada zadrhtala. Ne mogu ja ovo. Ili ipak mogu? Vadim jednu po jednu stvar, jedan po jedan papir. Vreme je za sastanak sa uspomenama.

Jednog dana ću se vratiti u svoju rutinu. Učiću kao i dok je bio tu, radiću, putovaću. Neće to biti isto bez njega. Treba mi vreme u kome ću vrištati za njim iz sveg glasa, u kome neću izlaziti danima iz stana i gledati naše fotografije. Treba mi vreme u kome moram da odstranim bar deo ove patnje koju osećam. Neću ga vratiti ako osudim sebe na doživotni zatvor, jer znam da on to ne bi želeo, i da mi nikad ne bi dopustio. Vreme će učiniti svoje. Jedino što znam je da niko nikada neće moći da stane na mesto u srcu koje odavno pripada njemu.

Neke stvari nikad ne preboliš. Jednostavno ih preživiš.


Ivana Vukić se školuje za posao novinara. Jedna je od retkih koja obožava svoju buduću profesiju. Ne može da zamisli dan bez ljubavi, dragih ljudi, svog hrčka i fakulteta. Nadahnjuje je muzika Yann-a Tiersen-a, drame Biljane Srbljanović i dokumentarci. Želja joj je da jednog dana osnuje humanitarni fond i da stekne toliko iskustva kako bi definisala životnu filozofiju poput one Meše Selimovića u knjizi “Derviš i smrt”. “Čovek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.”