Nekoliko reči u odbranu knjige

Nekoliko reči u odbranu knjige

Knjiga je danas postala deo imidža, dodatak garderobi koji efektno dopunjuje željeni izgled. Zamišljeni intelektualac, pomalo neuredne frizure, u retro sakou i sa “Lovcem u žitu” rasklopljenim na šanku, sačekaće vas u baru u centru. Devojku u žutoj košulji, u starkama i sa gomilom ogrlica oko vrata, zateći ćete na klupi u parku, kako uživa u suncu sa knjigom moderne psihologije u krilu. Sigurno razumete o čemu govorim. U modernom i preterano uniformisanom svetu ljudi teže da pobegnu iz klišea i budu drugačiji, pa u knjigama nalaze još jedan retro dodatak slici o sebi koju žele da stvore. Knjiga je tako, čak i kada je u rukama ili na stolu, najčešće samo deo aksesoara.

Čitanje je out. Ne zvanično, jer u društvu niko neće otvoreno reći da nikada nije pročitao ništa duže od menija u restoranu. Knjige su tema o kojoj se jednostavno ne priča. Svako ima svoju omiljenu, za koju je negde čuo, “Lovca na zmajeve” ili “Blago cara Radovana”, spremnu da impresionira devojku sa seksi naočarima, koja mora da je pametna čim ih nosi. I to je sasvim dovoljno.

Knjige su postale žrtva lošeg PR-a. Čitaju štreberi, rasejani naučnici i pegave devojke sa kojima niko neće da se druži. Frikovi. Knjigu nećete videti u rukama glavnog zavodnika romantične drame ili jedne od princeza “Gossip Girl”-a. Ni u Fendijevoj torbici Keri Bredšo (Carrie Bradshaw) za knjigu nema mesta, a njene kolumne sasvim su dovoljne da postane književnica i uspešna Njujorčanka. Zašto bi onda neko čitao? Loš PR u svetu gde je reklama sve.

Loš imidž knjige ne mogu da popravim, ali želim da kažem nekoliko reči u njenu odbranu. Knjiga zaista može da bude dobar dodatak stilu, ali ne odevanja, već života. Umesto turske serije, besmislenih igrica na Facebooku ili još besmislenijih filmova, knjiga može da bude iznenađujuće zanimljiv način da se provede popodne. Svi se žale kako se u Holivudu svake godine snime najviše tri pristojna filma, ali opet na stotine njih nađe svoju publiku među nama. Umesto da date šansu filmu za koji ste već unapred sigurni da je potpuna glupost, ta dva sata iskoristite da pročitate nešto što to sigurno nije. Toliko je mnogo knjiga, provereno dobrih, bez zastarelih efekata, smešnih frizura, loše glume i providnog zapleta.

Čitanje nije dosadno, a ni teško: svi smo ga naučili davno, slova su ista ona kao na chatu vašeg Facebooka. Knjige nisu ni debele ni dugačke, bar ne moraju da budu. Pročitajte Orvelovu (George Orwell) “Životinjski farmu”, “Post office” od Bukovskog (Charles Bukowski) ili “Kockara” od Dostojevskog (Фёдор Достое́вский; Fyodor Dostoyevsky). Nijedna nije duža od stotinu strana, a sigurno će vas navesti da shvatite da debela knjiga nije debelo smaranje, već duže uživanje.

Izreka kaže da je pamet jedina stvar čijom su raspodelom na svetu svi zadovoljni. Niko se ne žali da mu je malo. Možda je tako, ali šta vredi pamet ako su vidici uski, a um nezaposlen? Čak i najgora knjiga tera na razmišljanje i otkriva novi svet. Kada spustite knjigu pored jastuka, ugasite svetlo i satima potom ostanete budni, razmišljajući i maštajući, shvatićete o čemu govorim. Shvatićete da knjige jesu kul i da se oni koji o njima govore sa podsmehom - u stvari samo plaše. Plaše se jer znaju da znate više od njih i razmišljate šire. Plaše se vašeg podsmeha jer ne znaju ono što vi znate: kroz čitanje ste naučili da se neznanju ne treba podsmehivati, već se protiv njega treba boriti. Zato, knjigu u ruke. Pamet u glavu. Čitajte, ljudi!


Petar Ristanović je budan noću, jer je grad pod senkama mnogo lepši nego ogoljen dnevnim svetlom. Kad god zažmuri, vidi svet kakav bi voleo da bude i opsednut je traganjem za čarobnom kombinacijom reči koja će ga stvoriti.