Recimo, sinoć, kad je sve bilo prijatno i obećavajuće, dogovorili ste se da se vidite sutra i da se čujete pre toga, a od njega ni traga. Nema ga Fejsu, ne zove, ne šalje poruku i ne odgovara na poruku. Školski primer ispale, po definiciji.
Međutim, prođe neko vreme i on se javlja i zove i hoće da te izvede, a ti si se već ohladila, ali i razljutila, pa onda što da ne, a i imaćeš priliku da ga priupitaš oko one ispale.
A onda ti složi priču kako su ga iscimali, kako se iznervirao, kako je bio u gužvi, na rubu nerava i nikako nije hteo da ti se predstavi u tom raspoloženju i eto, jbg, nije do njega.
Možda jeste to sve tako. Ali do njega je. Pitanje prioriteta, kao i pitanje kulture, po nenapisanom bontonu o muvanju.
Jer ako je toliko sluđen, da ne pronalazi ni pet sekundi, a ni jedan razlog, da pošalje poruku i da se izvini, to znači da ga ne zanimaš. Ne stvarno. Ne onako kako on zanima tebe. Kraj priče. Kraj muvanja.
