Sine, moj sine, nije ovo lud svet na koji ćeš možda jednom da zakoračiš. Ovo je svet jednak ljudima koji ga čine; od naivno dobrih, do svesno dobrih iz želje da im se dobro vrati, preko naivno zlih, do svesno zlih – raznolike ćeš ljude sresti sažete u liku sveta. Ako to budeš naučio, odložićeš varku kako je svet sam po sebi zao i da se sve na dobro i loše deli. Na raskršću izbora, nikada nećeš isključivo moći da se opredeliš za ono što želiš. Život je to, doneće ti drugi što ti nikome možda doneo ne bi, odneće ti sve ono za šta misliš da je preduslov udisaja i života. Možda ćeš, nasuprot ovom, nekome i ti štošta oduzeti. Jer, rekoh ti, nikada ti nijedan put neće biti isključivo posut onim zbog čega ga biraš. Štagod budeš činio, čini ga sa svešću. Za šta se god budeš opredelio budi svestan sebe u tome. Nauči da je na tebi i najteže i najlakše. Odgovaraj za svoje postupke ma koliko bilo sramno ili stidno to za šta odgovaraš.

Sine, možda ti nekada ukažem priliku da biraš rodivši te; mada, sumnjičava u ljudsku vrstu, bojim se da te toj vrsti i predam. Ne boji se majka da ćeš jednom protivu nje okrenuti ono što jesi, majka ti strahuje za korake kakvi god oni bili. Bojim se da nije na meni da mene seme pustim da se u čoveka primi. Bojim se da ću moći da te uzgajam po onome što jesam, a da ti, pritom, ne otrujem sobom slobodu. Strepim da ću da zaboravim da nismo jednaki i da ću da potrošim sve naše moguće željom da te svim svojim oblikujem. Bojim se da me ta tvoja, stečena po rođenju, sloboda, i drukčija od moje, bojim se da me za sopstvenu ne uskrati dok budem gledala kako se, u ono što majka nije htela, pretvaraš.

unnamed87 Nerođenom detetu

Sine...

Boleće me sve tvoje. I kada spavaš, piješ, plačeš, stradaš i gubiš; i kada ne budeš najbolje znao kako ti je i šta osećaš, osetiću ja. Parče tebe, zapamti to, iz mene se otelo. Biće ti dovoljno da pogledaš u, prosede od suza, oči majke tvoje i znaćeš. Znaćeš, samo ako se iskreno budeš zagledao, znaćeš koliko si srećan ili tužan; jer ja znaću bolje od tebe kako boli parče mene.

Sine, još nerođeni sine, na ovom se svetu čuvaj ponajviše sebe. Nije zlo pokraj puta nikada onoliko koliko je u nama. Nijedan čovek ti ne može što ti možeš sebi. I kada te drugi rukom ukaljanom otruju, znaj da si dozvolio, u jednom trenutku, da tako bude. U nama čuči hladni nož – nikad tim nožem nećeš ubiti druge koliko ćeš istim moći da ubiješ sebe. I što ga više na druge budeš potezao više će tebe da boli.

Ne nadaj se miru u svetu, već miru u sebi. Ne veruj u istrajnost radosti, veruj u istrajnost sreće. I ne veruj da je sreća kakvu je drugi obično vide. Sreća je u dostignutom miru, a mir se ratujući postiže. Imaćeš sreće ako istinski u životu stradaš. Stradanje otvara mnoge puteve, ako si izdržljiv i kraja dostojan, biraćeš put znanja. Znanje ima visoku cenu, kuje po telu žigove, ožiljke, vrelim gvožđem, ali vredi svaku paru, sine moj.

Na tebi je, dete, na tebi je svet ako strah nadjačam i rešim da te svetu predam. No, ako do toga dođe, oprosti majci što te živog, samim rođenjem, među lavove baca. Ne zameri mi što ti dajem život. Jer, da nisam ja, drugoj bi deci, druge žrtve, žrtvu žrtvama, dale.

Oprosti. Ponekad se uzajamna ljubav otelotvori – poželeću da jednom opipam plod ljubavi tvog oca i mene – ako me nađe, ako se nađemo, ako ga nađem, da ga volim pod strehom iluzije dok lavovi proždiru živu decu il’ dok deca lavovi postaju.

Oprosti sine.

Mama


Elena Ederlezi

Editors choice