O, evo jedne vesele teme, o tome kako muškarci ništa ne razumeju. Ne radi se o tome što su prostaci i Balkanci, što im nedostaje iskustvo ili pamet, nego se izgleda radi o tome što su muškarci, zaključismo neke žene i ja, posle apsolviranja teme. Jer, mi pričamo o takvim stvarima. Ogovaramo muškarce. I to ne radimo zato što smo zle i što ih ne razumemo, nego zato što smo tužne što ih ne razumemo. Ono što nam nije jasno i nikako ne postaje jasnije, sa koje god strane sagledavale problem, jeste način na koji se uvrede i reaguju lično na nešto što uopšte nema veze sa njima, nego sa nama i to baš onda kad nam treba njihova podrška i zaštita, kad treba da urade ono zbog čega, majku mu, postoje, a to je da nas zagrle i uteše.

Kad kažete prijateljici da ste tužne, ona se sprema da čuje celu priču, eventualno pita da li se nešto dogodilo ili ti se sve skupilo, ne bi li vas podstakla da odmah uđete u temu.

Ali probajte svom muškarcu da kažete kako ste tužne.

Ponašaće se kao da ste ga optužile da je on lično kriv za vašu tugu i neće mu pasti na pamet da pokuša da vas čuje. Ne, on će odmah početi da vam objašnjava kako, kao prvo, nemate razloga da budete tužni, a kao drugo, uopšte niste u pravu.

Vi onda zinete potpuno zaprepašćene, da mu objasnite da se tu uopšte ne postavlja pitanje razloga i prava, da mu samo saopštavate kako se osećate i da nećete prestati da se tako osećate ako vam on iznese elaborat o razlozima i pravima, sa zaključkom da je vaša tuga bespredmetna i da se ne usvaja.

Ne, ne, muška glavo, ne radi se o tužbi nego o tuzi.

Slično zvuči. I možda u toj sličnosti potpuno nesrodnih pojmova leži ključ za razumevanje, među nama potpuno nesrodnim dušama.

Nije njima lako Ne optužujem te samo sam tužna Nije njima lako: Ne optužujem te, samo sam tužna

Volela bih da mi neko objasni zašto se on oseća prozvano kad ja govorim o tome kako se osećam. Da li muškarcima u stvari pomaže, kad im neko objasni da uopšte nemaju razloga da tuguju i da jednostavno nisu u pravu, pa oni samo žele da nam pomognu primenjujući isti lek?

Možda njima pomaže da se posvađaju kad su tužni. Možda oni žele da se osećaju bilo kako drugačije, samo da ne bi morali da budu tužni, pa su osmislili sisteme za izbegavanje tuge, tako što pobesne, pobiju se, napiju se (a onda kukaju i cmizdre, samo se posle ne sećaju).

Praveći svađu sa vikanjem i treskanjem vratima od našeg stanja tuge, dovodeći nas do izbezumljenja, oni nam možda pomažu, onako kako pomažu sebi kad su tužni.

Zašto im ne pada na pamet da žena možda želi da bude tužna i da joj nije potrebno ništa da je uveseli, razbesni ili skrene pažnju sa tog osećanja. Ona hoće da se na miru pozabavi svojom tugom, a pomoglo bi joj da je muškarac malo drži u zagrljaju.

I da je sluša šta mu govori, ne pokušavajući da ponudi nikakav beg iz tuge.

Kako to da im objasnimo, tako da razumeju?

Aleksina Đorđević 

 

Editors choice