Kulturno ophođenje između ostalog, znači i da nećete psovati i koristiti ružne reči, u dnevnoj komunikaciji, na poslu, u prodavnici i uopšte na javnom mestu. Ok. To je dobar koncept. Veoma kulturni ljudi nemaju potrebu da se isprazne psujući, čak ni u situacijama kad su ljuti i izazvani. Oni umeju vrlo kulturno da vam ga zavuku. Međutim, postoje situacije, emotivna stanja i naboji, koji nemaju adekvatniju reakciju od psovke. Možete na silu biti fini, ali onda rizikujete zdravlje.

Isto tako, možete vrlo burno da odreagujete bez i jedne psovke, ali to prolazi samo kad imate posla sa kulturnim ljudima, koji umeju da se raspravljaju.

E sad. Ružne reči. Pfff. Gađenje je jedna baš ružna reč. Ali ponekad najpreciznije opisuje ono što osećate. Kancer je grozna reč. I grozno je baš grozna reč. Ali ako tačno opisuje nečije zdravstveno stanje, onda jebiga. U kom slučaju je jebiga jedna vrlo adekvatna reč, koja je u poređenju sa kancerom potpuno benigna. A sadrži i žaljenje i prihvatanje i bes i bespomoćnost. To je što je. Jebiga. Kontate?

Metafora je jedna uglađena reč. Ali ako je koristite u komunikaciji sa ljudima koji inače ne troše baš brojne uglađene reči, može vam se desiti da vas popljuju kao da ste psovali. Na javnom mestu.

Primer: Posle dva sata čekanja kod dečijeg lekara, iako uopšte nema gužve, najzad ulazim. Vodim dete. I saznajem da sam džaba čekala, a ulaze i neki drugi roditelji, koji su isto došli po preusmerenje. Doktorka zvuči krajnje nadrndano, a ja u trenutku revoltiranosti kažem nešto kao, pa dobro, mogli ste da istaknete neko obaveštenje, sto sati sam čekala ovde sa detetom. I dobijem nadrndano vaspitni odgovor o tome kako nije istina da sam čekala sto sati i da vodim računa šta pričam pred drugim roditeljima. Na šta ja kažem, tačno ovo – izražavala sam se metaforički. Na šta doktorka uzvrati tačno ovako – a vi pričajte tako da vas ljudi razumu. Razumu! Pa jebotebog! Doktorski onaj baš. I naravno, pošto sam pretežno fina na javnim mestima, ja ne izrazim svoje zaprepašćenje na jedini adekvatan način, nego počnem da se smejem i izađem. Ispala sam totalna ludača. A da sam opsovala doktorkino razumevanje, ogovarali bi me uzduž i popreko po celoj pedijatriji kako sam seljančura.

Nije teško biti fin Ali ponekad treba opsovati Nije teško biti fin: Ali ponekad treba opsovati

Ima ljudi koji razumu samo skroz eksplicitno izražavanje. Teranje u tri lepe. Nema ko ne razume. Ali neko samo tako shvata.

Srećom, okružena sam ljudima sa kojima je zabavno i opušteno komunicirati, a kad poentiram tako da ih duhovito čačnem tamo gde ne vole da znaju da su osetljivi, oni mi kažu hahahahaaa, jebi se. I tako najadekvatnije moguće izraze kako se osećaju povodom mog zadirkivanja.

Narodni, sočni nazivi za ljudske genitalije i akcije koje se njima izvode, nisu ružne reči, a često su najadekvatnija metafora. Svakako su mnogo lepše nego one kliničke penis, vagina, snošaj. Fuj. U stručnoj literaturi, kliničke reči su adekvatne. Ali u opisu učešća u najuzbudljivijoj aktivnosti za koju je ljudsko telo sposobno i u tu svrhu opremljeno namenskim organima, prosto je zastrašujuće. Kliničke reči su potuno metaforički neprimenjive – idi u penis, imaj snošaj u rektum, kopuliram ti s majkom. Bljak.

Uvek ću više verovati u nečiju sposobnost doživljaja realnosti, ako adekvatno koristi sočne reči, nego ako ih otmeno zamenjuje kliničkim ili ih prosto izbegava.

Aleksina Đorđević

Editors choice