Nikad se ovako naćutala nisam

Nikad se ovako naćutala nisam

Prošli su kroz ovaj moj kratak život razni ljudi. Veseli, tužni, teški, uslovno rečeno laki, ovakvih i onakvih naravi, sklonosti, misli i želja. Neki su protrčali pored mene, toliko brzo da ih nisam ni primetila, a Boga mi, ni prašinu nisu podigli za sobom. Drugi su se zadržali, ostavili traga, zadali domaći zadatak i lekciju za učenje. Treći su, pak, stalno tu negde, prisutni, čas pritajeni, čas aktivno učestvuju u mojim danima, pa ih opet nema. O njima baš i ne znam šta da mislim, a generalno i ne mislim o njima, ne ulazim u dublja razmatranja zašto je to tako, jer ruku na srce, i ne zanima me.

A ljudi će tek da dolaze, ostaju i prolaze kroz moj život. Nisam baba Vanga pa da sve znam unapred, koga da pustim u svoje vreme, koga ne. Ko će da ostane, šta će da mi pruži, šta ću da poželim. Ma nemam pojma šta me čeka, još manje ko me čeka. I da li me uopšte neko čeka? Moje je da ne planiram, samo da živim. Ali da živim, ne da se nadam, životarim, tavorim. Da ustanem, da padnem, da budem srećna i da usrećim. Da pružim i da uzmem. Jednostavno.

I različiti ljudi drugačije bude u meni. Spokoj, nemir, nervozu, bes, sreću, mame mi osmeh, teraju na razmišljanje ili ne razmišljanje, i tako dalje. Uglavnom u meni bude različite emocije. Od osećanja operisana nisam. I nikad ne bih volela da to i postanem. Da ne mogu da razlikujem lepo od lošeg, ježim se i na samu pomisao da tako nešto može da mi se desi. Šta ću tako sam napravljena, možda i ne valja goreti. A o tome da li ću i da sagorim ne razmišljam. Tako se osećam živom, sve što radim radim svim svojim žarom, i ne žalim što dajem celu sebe.

SLIKA 12 Nikad se ovako naćutala nisam

Okrećem leđa da bih videla lice

Ali skoro se nisam ovako naćutala i skoro nisam ovako tinjala. Kad bolje razmislim nisam nikada. Ovo je prvi put. Da ustuknem, da ne mogu da izgovorim, a želim, stvarno želim, svaka žila mi to želi. Da krenem, pa da stanem. I da stojim tako ukopana u mestu. Ni glasa ni zvuka. Kao stvar. Kažem malo, a i to što kažem, to je nešto jedva, i uglavnom je glupo. Pa onda kunem sebe što sam uopšte i pustila glasa, kada je iz mene izašlo jedno veliko – ništa. Ništa od onoga što sam htela.

A šta drugo i da izađe kad ispred sebe imam jednu obmanu. Iluziju. Čoveka koji je… Ma nemam pojma šta je. Za mene je samo obmana. Smeje se onda kad treba, priča retko. A to što kaže je nesmisleno. Ili dvosmisleno. Čak nije ni dovoljno. Nije dovoljno ni da me više zainteresuje, a ni da potpuno dignem ruke. Nekad nešto uradi. Ili me navede da pomislim da je uradio, ne znam više ni sama. Znam samo da je naporno. Ne on, nego ceo taj odnos. Odnos dva ćutologa bez telepatskih sposobnosti.

SLIKA 21 Nikad se ovako naćutala nisam

Zagrljaj nekada nije dovoljan

Ali ja ću i ako nisam dorečena, da nastavim da ćutim. Neka, neka ostane tako. Ovde mogu samo da se oslonim na svoju intuiciju, a ona mi govori da bežim. Neću baš da pobegnem doslovno, ali polako da odšetam hoću sigurno. I to ću da uradim ćutke. I nogu pred nogu, polako.

I nemam šta da mislim, jer nemam na osnovu čega da mislim. Neka ostane jedna praznina, vazduhom ispunjena. Disala je jesam, ali videla i osetila nisam.

Izvori fotografija: vk.com, nalame.deviantart.com, flickr.com


Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.