Hodali smo ka vidikovcu u brdima. Znali smo da se u blizini nalazi leglo velikih mačaka. U suton, bez oružja i rasvete, nismo mogli da se nadamo da ćemo preživeti napad ženke leoparda. Čak su i mace u ovom kraju bile opasne, izmešane sa lozom velikih predatora.

Prošli smo pored jedne takve. Prednja polovina tela bila joj je ukrašena leopardovim šarama, a iza je bila feliks domestikus. Gore na brdu bilo je groblje predaka. Odlučili smo da pođemo obilaznicom i izašli smo na drum.

Pored auto-puta, kilometrima sa svake strane, stogovi sena bili su rasuti po livadi. Mršavi hipopotamusi ždrali su seno. Koža im je bila bolesno-narandžasta. Glas državnog činovnika nam je objasnio da se u vreme suše jata nilskih konja hrane slamom i da zvanični program predviđa prhranu od dve tone po grlu.

hipjpg Nilski konji u sušnoj sezoni

Figurica iz starog Egipta, nilski konj od japsisa

Na raskrsnici, na autobuskoj stanici propale budućnosti, tiskali su se sasušeni starci. Dva uniformisana inkvizitora, kruti Rusi staljinističkog tipa, objašnjavali su nam kako se program ishrane velikih debelokožaca odvija iz nekoliko faza sinkopirano smaknutih da bi se kapaciteti u potpunosti iskoristili, a da se velike životnije, pritom, ne ostave bez ručka. Plan je imao propust. Smena im se uskoro završavala. Birokrate, nisu marile za to šta će biti posle.

“Zar tvoj brat blizanac nije pilot?”

Ne, oduvek je želeo da bude avijatičar, ali nije čak ni državni službenik. On je vozač, autobusom će odvesti starce na reciklažu.

Sedamo u drugi autobus koji nas vodi daleko, na pogrešnu stranu. Prošli smo pored velikog muzeja igačaka, pored fabrike igračaka, pored građevina carstva prostora. Auto-put je bio besprekoran i pust, crn i vijugav kao piton. Predaleko smo otišli, kume. Zazviždao sam vozaču i on nas je ostavio na asfaltu.

Osmobitni i kockasti, pretvorili smo se u automobile. Zatreperili smo na drumu, debeli Lamborghini i vitki Porsche. Vratili smo se istim putem. Morao sam da uđem u muzej, želeo sam da vidim to čudo. U hodniku, za arkadnom mašinom stajala je plavuša koju je poručnik mazio po obnaženoj stražnjici, dok je muljala džojstike.

ni Nilski konji u sušnoj sezoni

Negde daleko u nekom drugom vremenu, ispred ili iza nas

Deca hodaju preko zaleđene pustopoljine, provlače se između tankih grančica u šipražju, pokušavaju da pronađu prolaz između brazda. Ostaci su plemena, svako zna samo jednu veštinu ključnu za opstanak. Umorni su i ponavljaju izveštačene rečenice, snimljene u naivnijem vremenu. Nalaze mrtvog vojnika, zaleđenog u snegu. Devojčica se sažali. Uprte leš i voze ga kao sanke.

Prošle su godine, deca su poodrasla. Zanemoćala, teturaju se preko bezličnog snežnog pejzaža. Vojnik je plav, živahan, zahvalan. Bodri ih, ide od jednog do drugog, ljubi ih, drmusa, preklinje ih da ne odustanu. Moraju da nastave, ne smeju sad da popuste, još samo malo.

Idu u nigde.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.

Editors choice