Nisam ni mislila da ću ovako da reagujem

Nisam ni mislila da ću ovako da reagujem

Posle toliko vremena videli smo se. Sasvim slučajno. Neplanirano. Možda je to sudbina. Ne znam šta je, ali bilo mi je svejedno. Kad sa nekim toliko vremena provedeš i prođeš toliko toga, onda ti baš nije svejedno kad se vidite. Meni jeste. Čula sam da je tu, nisam marila, bila sam sa društvom i nije me zanimalo. Nisam se opterećivala. Stigla mi je poruka od njega. Nekako sam to i očekivala. Naravno, oduvala sam ga. Kako je noć tekla, rekli su mi da je non-stop prolazio, ja ga nisam videla, nisam ni htela. Kad te neko razočara i posle tolike ljubavi, tačnije, jedine u mom životu, nisam ni htela da ga vidim. Dešavalo se da se vidimo nekad negde, ali kao da se vrati sve ispočetka. Ponovo neki začarani krug, poruke, pozivi, viđenja, ali samo se vraćaš u prošlost, i nema izlaza iz tog kruga.

Nisam ga čula ni videla dugo, odgovaralo mi je. Prošlost treba da bude tamo gde joj je i mesto, u prošlosti. Gotova priča. E sada, pošto sam ga iskulirala, tako sam i htela, jednostavno, nisam htela da se vratim u taj začarani krug. Nema ničega u meni, ništa me ne vezuje za njega. Ja njega volim i uvek ću ga voleti na neki način, ali to je sve. Ali ne, on se potrudio da se ipak vidimo. Ali ne na normalan način da mi priđe, javi se i pozdravi. Morao je da mi naruši mir. U principu, morao je da mi uništi veče. Bože moj, bio je toliko iznenađen kad me video, srećan, sa milion pitanja. Naježila sam se bukvalno. Nisam mogla da verujem da toliko potencira na tome da me uništi. Kao da sam njegov rob. On tako i misli. Ne bih da komentarišem to. Suviše je da trošim reči na to.

I da, naš razgovor. Bila sam malo drska, strah se javio u tom trenutku. Znajući njega i našu prošlost, znala sam da može da napravi neku glupost. Ali nije. Iznenađujuće. Promenio se nekako. Nije to on. Nije to ta osoba koju sam zavolela. E, onda me je zagrlio. Mislila sam da će da mi bude teško, da ću osetiti nešto, ali ne, jedno veliko ništa. Nisam mogla da mu uzvratim zagrljaj, ne, nisam mogla. Ne volim to, ne volim to ponašanje. Čekaj, mogao si da priđeš i normalno se javiš, kao svaka normalna osoba. Klinački. Morala sam da odem. Nisam mogla više ni reč da progovorim. Otišla sam. Samo je rekao: “Čujemo se.” Ne, nećemo se čuti, ne zanima me ništa, ne želim da te vidim, da te čujem, neću ništa.

f1 Nisam ni mislila da ću ovako da reagujem

Moja loša navika

Ako ćemo iskreno, ja sam zbog njega mnogo patila, postala sam druga osoba. Nešto što nisam. Ta naša veza je dosta uticala na mene, povredio me je, tačno, mi smo bili baš mladi, ali nema veze, ostale su posledice. Sa jedne strane, i dalje imam strah vezivanja, ne mogu da podnesem tu bol i taj osećaj kad se razočaraš. Previše je bolno. Bar za mene. Posle njega jeste sve smešno. Svaka moja veza, možda zato što je on jedini dečko koga sam iskreno volela, bila ja i prihvatila njega onakvog kakav jeste. Ali uništio me je. Ponosan je na to. Ta hemija između nas i dalje postoji. Ali ne, nikada više sa njim. Jer kad jednom pukne, svaki sledeći put će. Zašto bih sebe ponovo uništavala i davala njemu za pravo da me maltretira. Naravno, znam da posle mene nije našao neku, neće nijedna da ga trpi, bar ne toliko dugo kao što sam ja. Rekao mi je: “Posle konja glupo je spadati na magarca.” Istina. Bila sam besna posle našeg razgovora. Zašto sam to bila, ni sama ne znam, ali bila sam mnogo besna, možda zbog cele situacije. Realno gledano, da sam htela da ga vidim, otišla bih i javila bih mu se. Ali nisam htela, znači, dala sam ti do znanja da ne želim da te vidim. Ali to je tvrdoglavo stvorenje, morao je. Mora to da mi radi, mora da me jebe na neki način.

I tako…

Izvori fotografija: forum.krstarica.com, bitno.ba


Zvončica je jedna mala plava koja je previše emotivna.