Mnogi su predviđali da će skandal sa odlukom da Srbija ne prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir ove godine uticati i na interne izbore za potpredsednička mesta u Demokratskoj stranci. Iako glavni akter priče, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, nije izabran za potpredsednika najveće stranke, niko nije pomenuo njegovu odluku da Srbija zajedno sa još 18 zemalja ne ode na dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liju Sjaobou. Svi su već zaboravili da su njegovu odluku preliminarno (ali i javno) podržali Premijer Mirko Cvetković i Potpredsednik Vlade Božidar Đelić.

Odluku da se ne prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir može doneti svaka zemlja i to nije kršenje ljudskih prava. Međutim, ako znamo da je odluka bila u stvari cena za “poziciju Kine” oko Kosova i svojevrsno “uzvraćanje poklona”, jer kineski predstavnik nije prisustvovao dodeli nagrade Martiju Ahtisariju, postavlja se pitanje da li vlasti u Srbiji zaista veruju u ono što piše u Ustavu – prvenstveno slobodu mišljenja i slobodu izražavanja zbog koje Liju Sjabou i jeste u zatvoru. Ovaj književnik je tražio samo to, a kada je čuo da je nominovan za Nobelovu nagradu, supruzi je rekao da želi da nagrada bude posvećena svima onima koji su tražili slobodu na Tjenanmenu.

Vredi pogledati kojih je to još 18 zemalja pristalo da bojkotuje dodelu nagrade čoveku koji je zahtevao elementarne slobode mišljenja, izražavanja i govora u svojoj Kini.

Rusija
Prilično bliska i uporediva zemlja sa Srbijom. Generalno, Rusija kao i Srbija ima ogromnih problema sa nasiljem prema različitim manjinskim grupama, a organizacije za ljudska prava naglašavaju da su gotovo svi aspekti problem u Rusiji – od stanja u zatvorima, preko policijske torture, pa sve do diskriminacije i otvorenog rasizma. Konflikt u Čečeniji koji i dalje traje dodatni je poligon za kršenje ljudskih prava. U Rusiji je u poslednjih 18 godina, preko 50 novinara ubijeno.

Kazahstan
Još jedna važna i relativno velika zemlja, sa takođe velikim problemima u oblasti građanskih i političkih prava. Sistem je predsednički, u donjem domu Parlamenta nema opozicije, pravosuđe nije nezavisno, a tortura je široko rasprostranjena. Jedan od bivših ministara koji je želeo da progovori o široko rasprostranjenoj korupciji, pronađen je mrtav tri nedelje pre izbora 2005.

Kolumbija
Izveštaji kažu da je to država nasilja, droge i korupcije. Što se tiče ljudskih prava, organizacije navode da je trenutno u zatvorima oko 100 političkih zatvorenika, da je bezbednost građana veoma ugrožena nestancima, ubistvima, masakrima i silovanjima. Diskriminacija i suđenja koja su daleko od pravičnih su takođe karakteristični za ovu zemlju.

Tunis, Maroko, Egipat
Tri države u koje većina naših građana ima prilike da putuje, ali često sem siromaštva ne uspevaju da vide stepen kršenja ljudskih prava. I pored specifičnosti svake od ovih država, ni u jednoj nema fer i pravičnih izbora, režimi su gotovo diktatorski, vladavina prava gotovo i da ne postoji, a oni koji se bave ljudskim pravima su često proganjani. Prava žena ili sloboda od torture su i dalje samo pusta želja.

Kuba
Država lepa za posetu i jedna od onih koja nam je krajnje egzotična. Međutim, vreme je u ovoj zemlji potpuno stalo, a podatak da je tek pre nekoliko godina građanima dozvoljeno da poseduju strane valute govori sama za sebe. Kritika vlasti ili osnivanje partije koja nije vladajuća Komunistička vode vas samo na jedno mesto – u zatvor.

Saudijska Arabija
Još jedna od zemalja u kojoj nema kritike vlasti, a sloboda udruživanja gotovo da i ne postoji. Cenzura interneta, diskriminacija žena i svih drugih manjinskih grupa je široko rasprostranjena, a LGBT osobe mogu biti osuđene na smrtnu kaznu. Prva organizacija koja se bavi ljudskim pravima (vladina) osnovana je 2004. godine. Saudijske vlasti tvrde da su ljudska prava strana njihovom verovanju.

Pored gore pomenutih država, dodelu nagrade na zahtev Kine su bojkotovali i Pakistan, Irak, Iran, Vijetnam, Avganistan, Venecuela i Filipini. Sve ove zemlje imaju ozbiljne probleme u poštovanju ljudskih prava, garantovanju slobode izražavanja, udruživanja i u svima je odnos prema manjinama ogroman problem. U grupi je još i Sudan na čijoj se teritoriji desio genocid u Darfuru, u kome su stotine hiljada ljudi pobijene, a Predsednik države konačno u julu 2010. optužen pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu.

Poslednja država na spisku je Ukrajina, koja je slično kao i Srbija na kraju ipak odlučila da pošalje predstavnika.

Sve u svemu, vlasti naše države su pokazale da ne razumeju ljudska prava (iako se tvrdilo da su nam ona veoma važna), niti da se Nobelova nagrada dodeljuje osobi za ono što je uradila, a ni uz koje se države svrstavamo. Odlazak Ombudsmana kao “rešenje” možda jeste bio prihvatljiv korak za nekog u Oslu, ali je pitanje kako je moguće da Premijer šalje nekog ko je “potpuno nezavisan organ” i ko postoji upravo da bi kontrolisao da li nam vlast krši ljudska prava ?

Iz cele ove priče možemo zaključiti da vlast u Srbiji prava svih nas kao njenih građana zanimaju samo kada neko iz inostranstva počne da postavlja neprijatna pitanja. Apsurdno, ali nekim drugim državama (prvenstveno EU) veoma je stalo da Srbija mnogo brže poboljša stanje u oblastima kao što su pravosuđe, korupcija, prava manjina, vladavina prava, sloboda od torture (uključuje i problem nasilja od raznih grupa). Ovo bi trebalo da bude zajednički prioritet nas kao građana i vlasti države kojoj plaćamo porez. To i dalje nije slučaj, a očigledno da neće biti ni u dogledno vreme.

Da to jeste tako, pokazuje činjenica da je Srbija izgubila gotovo sve do sada presuđene slučajeve pred Evropskim sudom za ljudska prava. Među njima su i neki krajnje bizarni slučajevi: građanin koji je čitavih 18 godina bezuspešno čekao da sudovi u Srbiju donesu odluku u radnom sporu koji je vodio, HIV pozitivna majka kojoj nije dopušteno da viđa dete ili lokalni novinar koji je kritikovao predsednika opštine i zbog toga bio više puta osuđivan.

Svima njima, pravda nije bila dostupna pred domaćim sudovima već tek u Strazburu.


Goran Miletić je pravnik koji se već više od decenije bavi ljudskim i manjinskim pravima. Bio je aktivan u starim organizacijama tokom socijalizma, u protestima tokom 90-ih, a zatim radio u Fondu za humanitarno pravo. Trenutno radi u međunarodnoj organizaciji Civil Rights Defenders kao pravni savetnik za ljudska prava. Puno piše i predaje, a 2010. godine je bio kandidat za Poverenika za ravnopravnost građana.

Editors choice