Noćas si moja Nabokova Lolita

Noćas si moja Nabokova Lolita

Ispij me žednim grlom, gutaj me ukroćenim usnama, sažvaći me tako da od grešnika, da od mene čežnjivog, nad tvojim telom prostretog, da ništa ne ostane.

Voli me svojski, voli me moja Nabokova Lolita.

Noćas me moji mrtvi, okom prekim, sa opustele zemlje, nišane dok iseljavam tebe iz čednosti, noćas mi i moje misli brane da željan tebe budem u tebi. I svet me, od kog nas krijem, čini mi se osudnički kroz rupe mraka odnekud ipak vidi i gleda. A, postelja ova, vodama dva tela natopljena, ćuti barabu, ćuti mene, ćuti tebe mojim međunožjem načetu, tebe grozničavo zaljubljenu. Taman se umirim tobom u sebi, taman sve što nas deli krene da nestaje, al’ ga razbojnički neko zloćudno čudo vrati, vrati da me seti da si ipak noćas moja Nabokova Lolita.

I zastaje tvoj uzdah miliji od glasa ushićenog šteneta. Trebalo bi da me tišina, najednom iskopana, zaustavi, al’ ja ne umem da prestanem da sisam mladost sa tvojih tek zrelih dojki. Valjda osećaš i ti da nas noćas hiljadu zveri gone, zato glasak kroz ljubljene i poplavele od stiska usne pustaš dok su nad nama svi naši neprijatelji postrojeni.

–  Zašto si preplašen? Nije li nešto do mene?

Nisi mi neprijatelj ti, neprijatelj su mi tvoje godine, koje i kad se pomnože sa dva ne jednače mojima, tako mi preti sve zbog ta tvoja dva bela mlada kolena obgrljena mojim bokom. Neprijatelj mi je tajna u kojoj te od svih čuvam, jer tajne su tu da bi ih neko jednom razotkrio. Izdaće me sve ono što čuvam, od čega i čime nas čuvam, i zbog čega o nama ćutim. Uz već odavno prezrelo voće zriš. A, o tome ljudima se ne sme govoriti. Čuvam te u međunožju sebično, u srcu mi stojiš i tu te još ljubomornije držim. Na mom umornom čelu ti si moj strah, u mom si oku ona suza koja je da kane uvek spremna, na mojim si rukama obnažena Nabokova Lolita, i tako mi ruke postaju neodgovornost i odgovornost jer te u njima nage ima.

Lolita Noćas si moja Nabokova Lolita

Lolita

Tako si otmeno bela, sva utegnuta na jednoj možda i već sveloj koži. Tako si prepadno mlada mome istrošenom veku. I voliš me tako kao što me nikada volele nisu. Voliš bez druge namere osim ljubavi, voliš me čistinom svog bića, voliš me netaknutim jezikom što niz mene klizi. Volim te i dok se čini da sve naše razlike, po gluvim zidovima sobe, crtaju od sena zveri. Volim tvoju mladost u meni.

Nije do tebe, do toga je što si ti moja Nabokova Lolita.

Izvori fotografija: elitedaily.com, thisisyourconscious.com


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.