Novac na kraju tunela

Novac na kraju tunela

Banka. Zvuči moćno, zar ne? Nažalost, mnogo moćnije nego što većina ljudi sluti, ili se plaši da prizna. Možda ponajviše iz razloga što “banku”, kao i ostale institucije, doživljavamo upravo onako kako se “neko” potrudio da nam je predstavi, recimo “neuhvatljivi, neživi organizam”, koji budi različite SF slike u našim glavama, udaljujući nas tako sve više od jednostavne istine.

Banku čine isključivo ljudi. Visoke haj tek zgrade, odblesci svetlosti na prozorima i uniformisani osmesi postoje jedino radi zastrašivanja. Sve što je nepoznato, sakriveno, prikriveno, izaziva strah kod većine ljudi, a “moć” igra na tu kartu, jer dehumanizacijom institucija, odnosno, oduzimanjem ljudskih svojstava tvorevini čoveka, stvara se taj prividni, lažni, iluzorni “autoorganizam”, za koji se čini da dela nezavisno od ljudske svesti, odluke, kao određeno “nad-biće”, znači božanstvo u koje se ne zadire, već kojeg se treba plašiti. I to sa dobrim razlogom.

“Posao iznutra” (“Inside Job”) je dokumentarni film iz 2010. godine, koji se bavi uslovima nastanka “svetske finansijske krize”, a režirao ga je Čarls Ferguson, čovek koji je odgovoran za film “Nema kraja na vidiku” (“No End in Sight”), u kojem, verujem nepristrasno, govori o Bušovoj (Bush) administraciji i ratu u Iraku, a za koji je svojevremeno dobio nekoliko filmskih nagrada. Ovog puta, Ferguson je odlučio da nam približi nastanak, procese kretanja i, na kraju, rezultate svetske finansijske krize, koju bih ja, budući pristrasan, ipak okarakterisao kao “finansijska kriza svetu”. Film započinje kratkom pričom o Islandu, kao uređenoj demokratskoj državi, sa jasnom socijalnom politikom, regulisanim finansijskim tržištem i veoma niskom stopom nezaposlenosti… sve do 2000. godine, kada Vlada započinje proces deregulacije tržišta, dozvolivši ulazak “Alkova”, industrijskog giganta (prikazan scenama predivnih pejzaža prirode Islanda, skoro nestvarnih, koje se završavaju scenom detonacija, rušenjem, iskopavanjem, kao sasvim jasnom destrukcijom iste), kao i prodajom tri najveće nacionalne banke, što će kasnije dovesti do ogromnih posledica po državu, odnosno stanovnike iste. Priča o Islandu će biti objašnjena na kraju filma. Ferguson, zatim, nastavlja kratkim prikazom perioda Velike depresije i govori kako je nakon nje uvedena regulacija finansijskog sektora, kojom je investicionim bankama bilo zabranjeno da spekulišu depozitima svojih klijenata, što meni, kao laiku, govori “da neće moći da rade šta im se prohte”.

Proces deregulacije počinje 1982. godine, za vreme vladavine Ronalda Regana (Ronald Reagan), kojom se omogućava štednim i kreditnim firmama da prave rizične investicije “novcem svojih deponenata”. Regan je godinu dana ranije, na mesto sekretara finansija postavio Donalda Rigana (Donald Regan), direktora investicione banke Meril Linč (Merrill Lynch). Nastavak filma, kroz intervjue sa stručnjacima iz oblasti ekonomije, političarima, novinarima, profesorima sa prestižnih univerziteta, sasvim jasno objašnjava kako je sve teklo dalje, kroz deregulaciju i uspon tehnologije, stvaranja kompleksnih finansijskih proizvoda, tzv. kreditnih derivata, gde se vidi kako su hipotekarni krediti odobravani bez ikakvih garancija zato što zajmodavcima nije ni bilo važno da li će biti vraćeni, jer su ih prodavali dalje, investicionim bankama, koje su isti prodavali osiguravajućim kućama, koje su ih dalje prodavale investitorima širom sveta. Sve će vam, naravno, biti mnogo jasnije kada pogledate film, čija je, jedna od dobrih strana, da se vratim na početak teksta, to što prikazuje ljude, likom, imenom i prezimenom, bilo da su radili za Lehman Brothers, Merrill Lynch, JPMorgan Chase & Co. ili AIG. Saznaćete ko su Alan Grinspen (Alan Greenspan), Henri Polson (Henry Paulson), Ben Bernanke, Timoti Gajtner (Timothy Geithner)…, a koji su, pre ili kasnije, bili na čelnim pozicijama u Reganovoj, Klintonovoj (Clinton), Bušovoj ili Obaminoj (Obama) administraciji, bez razlike. Takođe, eminentni profesori sa Harvarda i Kolumbije, čija je uloga u svemu ovome neizostavna, kao i uloga revizorskih kuća, koji su, i prvi i potonji, u svojim stručnim tekstovima davali visoki AAA rejting bankama i kreditima, a koji su bili naručeni i jako dobro plaćeni, predstavljaju deo lanca koji je odgovoran za sve što se dogodilo (30 miliona ljudi u svetu je ostalo bez posla, 15 miliona živi ispod granice siromaštva, u SAD je do sada oduzeto oko 6 miliona kuća, a procenjuje se da će biti oduzeto još oko 9 miliona, šatorska naselja u kojima sada ljudi žive, itd, dok su, sa druge strane, zbog dobro obavljnog posla, imenovani direktori i menadžeri dobijali godišnje bonuse od nekoliko stotina miliona dolara).

I niko zbog toga nije odgovarao, još.

Ova, po mom ličnom mišljenju, dobro organizovana akcija, je mnogo više od finansijske prevare, iako već odavno znamo da ekonomija upravlja politikom, jer sve treba sagledati i sa antropološkog i sociološkog aspekta. Cena rada je sve niža, prava radnika sve manja, siromaštvo je “dobro jutro” i “laku noć” velikog broja ljudi na planeti, a sve je usmereno na oduzimanje životne energije svakog ponaosob, energije koja je potrebna čoveku da živi i stvara svojim radom, te da se bori protiv stvari koje ne služe za dobrobit društva, a to nisu visoke zgrade i nevidljive finansijske transakcije. Neka se svet ujedini, neka bude globalizacija, ali, svaki čovek ima pravo da kaže, da parafraziram, “globalizacija, to sam ja”.

Jesmo li se nekada zapitali zašto nam pojedini poslodavci “sugerišu” da otvorimo račun baš u “toj” banci? Jesmo li se nekada zapitali zašto postoje VIP klijenti, i zašto u bankama postoje različite kamatne grupe, čije su tarife i naknade usluga, kao i kamatne stope sve niže što je klijent bogatiji (zbog visine zarade, pozicije, zvanja…)? No, konačno su i najsiromašniji jednom na prvom mestu, dobijaju naveću kamatnu stopu. Svet je ostao ono što je oduvek i bio, nijedna revolucija se u njemu još nije dogodila, jer uslov za nju jeste evolucija.


Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.