Novogodišnja groznica

Novogodišnja groznica

Jedno je sigurno, Nova godina nikada ne izneveri. Uvek dođe na vreme, tačno kada treba, kad se umorim od stare i krećem da okrećem novi list. Pa se baš lepo desi da u baš tom periodu nervnog rastrojstva dobri ljudi okite grad u blještava svetla i šarene ukrase, a umesto običnih čaša za vodu u kafićima iznesu one sa irvasima i Deda Mrazom i, umesto običnih, krenem da nosim novogodišnje zepe i baš mi je lepo…

Verujem da moje, i većina drugih oduševljenja ovim zaslepljujućim lampicama koje mame sa svakog izloga i sijaju sa gotovo svakog prozora, imaju korene u tome što je to jedino doba godine kada je kič dozvoljen, čak poželjan. A ja, kao i mnoge devojke, volim da sijam. Bukvalno. Pa dam mašti na volju i nekako se lepo uklopim… Pitam se kako bi izgledalo da se obmotam i ja u te lampice…

Šalu na stranu, klasika je da sabiramo utiske i da vidimo šta smo to postigli, a šta ne ove godine. Mišljenja sam da je važno obratiti pažnju na to šta smo sve uradili, jer je to ono što je bitno i ono što nas tera da idemo dalje, da sanjamo, da nikad ne stajemo… Kao ona igrica zahvalan sam/nisam zahvalan. Stavite sve stvari na spisak, pa ćete videti da ste zapravo zahvalni za mnogo štošta, a da vam samo malo fali…

Šta je ono što smo naučili, ako smo išta i naučili?

Koliko je lepo biti nesavršen, ponekad i pogrešan, koliko prija negovati svoje mane, sitne ali samo naše, jer je to ono što nas čini posebnima… Svi smo mi dobri na isti način, ali mane nas odvajaju i čine baš takvima kakvi i treba da budemo…

Koliko je lepo poljubiti nekog svog u 12.00, ne 31. uveče, već bilo koje veče…

Koliko je bitno da shvatiš da nije važno šta drugi misle o tebi, jer zapravo i ne misle…

Mene obično novogodišnja euforija uhvati krajem novembra, otprilike i pre Coca-Cola reklama. I ne popusti do Nove godine, jer to jeste najlepše vreme u godini. Svi su nekako srećni ili ih ja bar tako vidim. Ili se tad više nego ikad trudimo da budimo srećni, ne znam, ali čini mi se da ljudi više smeju… Dok ušuškani u tople kapute prolaze držeći se za ruke, svaki prizor u gradu je kao iz bajke. Jedne moderne novogodišnje bajke, čiji kraj vi smišljate. Mada, da se ja pitam, bajke nikad ne bi imale kraj… Ali to sam samo ja, osoba koja razbije novogodišnju šolju i pre Nove godine…

rajan gosling Novogodišnja groznica

Koja bi se devojka bunila da joj ovakva jelka stoji u sobi?

A sada, pogledajte oko sebe šta se dešava.

Upravo se dešava Život. I njegova priča.

A mi smo glavni likovi sopstvene priče, i to se ne sme zaboraviti nikada.

Srećna Nova godina.

Izvori fotografija: flavorwire.com


Aleksandra Aleksić je pomalo izgubljena u vremenu i prostoru (naročito u prostoru), gubi stvari i zapinje za svoja stopala. Obožava mačke lutalice i čokoladne išlere. Kad poraste biće pisac.