Obavijena mesečinom

Obavijena mesečinom

- Šta se dalje dešavalo sa njima, starče?

- Pa… Valjda ste spremni da nastavimo dalje. Bilo je to svega par meseci nakon onih dana što podsećaju na proleće. Rastali su se po prvi put na nekoliko dana, a on je… Ne ne, moram prvo nešto da vam pokažem.

Otišao je starac u jednu od naizgled bezbroj soba koje su postojale u ovoj kući. Ovoj, jer niko više nije znao kome je ona pripadala. Sva njegova sećanja su bila tu, sve njegove ljubavi i uspomene, sve njegove priče. A opet, od njega zaista nije bilo ni traga. Starac je tu provodio svoje godine, kojih je, opet, bilo upravo toliko koliko i soba, i čini se kao da su sve priče o njemu počinjale, i kao da su se sve završavale upravo u starčevim rečima. Vratio se vrlo brzo, hodajući nekako uzbuđeno, brže i lakše nego kada bi im posluživao čaj. Nosio je u jednoj ruci, kao i do sada,  svoj štap o koji se svakim korakom sve manje naslanjao, a u drugoj malu, crnu, drvenu kutijicu. Ličila je na jednu veću, od istog tamnog drveta, koju je video pre mnogo, mnogo godina. Ta je, kao i ova, na prednjoj strani imala izdubljeno samo jedno slovo – V. Seo je na svoje uobičajeno mesto za stolom, i istim glasom kao i do sada nastavio priču. Ali, nešto je bilo drugačije.

- Vidite, mladiću, ovo je jedna od najvrednijih stvari koje je on posedovao.

Rekavši to, prešao je preko kutijice prstima, i ona se posle kraćeg razmišljanja otvorila. Starčeva ruka je posegla unutra. Čisto srebro, uvijeno oko dva identična crvena draga kamena, i u sredini još jedan, treći, nalik belini punog meseca, u samoj sredini.

- Ovaj prsten, gospodo, je zaista nešto posebno. A ispričaću vam i zašto.

Tih par dana on je proveo daleko od nje, u gradu koji je bio najlepši zimi. Otišao je tamo da pronađe savršen poklon za njen osamnaesti rođendan, u gradu prekrivenom snegom, na velikoj reci, sa malim ostrvom na sredini, skoro ispod starog, pešačkog mosta. Tumarao je ulicama danima, dodirujući oronule fasade, i diveći se zlatnim tornjevima. Gotika kao da je nastala u ovom svima znanom, skrivenom gradu. Sat je otkucavao, krugovi su se okretali, časovničari, jedan po jedan odlazili, a on je tragao. U jednoj još manjoj ulici, prekrivenoj kaldrmom, koračajući kroz sneg prolazio je pored zatvorenih radnji i uvek otvorenih pivara. Iza jednog ćoška, u poprečnoj ulici, ispred radnje stare koliko i sam grad, stajao je gospodin, koji mu se kasnije predstavio prosto kao kujundžija.

Pozvao ga je da uđe, uzimajući njegov kaput i kačeći ga o dovratak. Nije napravio ni tri, četiri koraka, i znao je da je pronašao to što je tražio – savršen prsten, za nju. Dva crvena granata, njihova srca, obavijena mesečinom, čuvajući ih zauvek u njenim rukama.

Slika 15 Obavijena mesečinom

Nije znao šta traži, ali je znao gde će to pronaći…

- Vratio se nazad tačno na vreme. Sedeli su na njenom krevetu, i on joj je poklonio jedan beli ljiljan. Pomirisala ga je, a niz jednu od latica se u njene ruke skotrljao prsten iz dalekog grada. Taj trenutak za njih je bio savršen. Srž sreće, ljubav, njeno neiskvareno biće, i pogled koji joj je govorio da će je voleti zauvek.

Pogledao je u njihove poglede, i odjednom prestao da govori.

- I? Zašto je sada ovde?

- Mislim da možete na to sami odgovoriti.

Mladići su pogledali u starčev dlan, ali prstena tu odavno više nije bilo.

- Starče… Zar nije… Šta se dogodilo sa prstenom?

Starac se nasmejao.

- Pa nije ni čudo, mladiću, što ne shvatate, kada niste nikada iskusili ljubav kakvu je doživeo on sa njom. Nije važno, shvatićete, nadam se, vremenom. Prsten je oduvek bio kod nje, i zauvek će tamo i ostati. I ona će ga zauvek čuvati.

Starac je, kao svaki put kada bi odlazio po čaj, ustajao polako, i oslanjao se teško na svoj štap. Niko naravno nije primetio da se na vrhu njegovog štapa od tamnog drveta nalazi usamljeni, crveni granat, utisnut u drvo. Samo je on znao da je tu, i da je drugi, obavijen mesečinom, izgubljen vekovima, zajedno sa njom.

- Postoji nešto veoma važno o njemu što verovatno znate, a to je da on nikada ne odustaje. Ali, postoji i nešto veoma važno što ne znate – on nikada ne odustaje… Nego, da nastavimo dalje sa njegovom pričom…


Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…