Kao prvo, nikome ne bismo rekli dobro jutro. Jer kako jutro može da bude dobro? Ljudi su dobri. Ili nisu. Jutro ne čini ništa da bi bilo dobro ili ne. Ono je samo takvo kakvo je. Jutro. Možda bi se pozdravljali sa dobro se osećam ovog jutra, a ti? Ukoliko nas uopšte zanima kako se taj neko oseća.

Kako bismo uopšte obavljali dnevne poslove ako se od jutra ne osećamo dobro i ne dolazi nam se na posao? Sa najmanjim stepenom pažnje i odgovornosti. Sa pola posto mozga. Ah, poznato vam je ovo, zar ne? Kad se ne osećamo dobro, odbacimo konvencije iznutra, poisključujemo sve što nam dodatno troši energiju, da bismo mogli da funkcionišemo sa tih pola posto. Radimo na rezervi. Uključimo automatskog pilota, a on je programiran na rutinske radnje. U stanju je da iznese radni dan, obavi kupovinu, obezbedi hranu. Ali nije u stanju da sluša kako se osećaju drugi ljudi. Da pruža pažnju i razumevanje. Zato kažemo svima sa kojima se srećemo da nam nije dobro. U nadi da ne moramo da kažemo i da nas ostave na miru i ne opterećuju nas.

Kad bismo odbacili obzire, koje imamo čak i kad ne funkcionišemo kako treba, verovatno bismo svima govorili da nas ostave na miru i da nas ne opterećuju. A mnogima bi verovatno samo rekli da odjebu.

Ne bismo se trošili na prazne ljubaznosti koje podmazuju odnose među ljudima, čak i kad se osećamo sasvim dobro i radosno.

Ne bismo hvalili hranu koja nam se ne sviđa, niti davali komplimente tamo gde imamo primedbe. A oni kojima uputimo primedbu i kritiku, ne bi se ljutili. Pa mi samo izražavamo svoje mišljenje, stav ili ukus, zašto bi to ikome smetalo?

Običan dan A da potpuno izbacimo konvencionalnost Običan dan: A da potpuno izbacimo konvencionalnost?

Zamislite da vam koleginica kaže kako ta boja vaše bluze ističe vaš žućkast ten i kako izgledate umorno i da ste stavili previše pudera, ili da nova frizura uopšte ne odgovara vašem obliku lica, ili prosto, da je nervirate i da ne može da vas smisli.

Da li bi se uvredili, kad biste i vi inače govorili sve onako kako mislite i osećate, bez propuštanja kroz umekšavajuće filtere konvencionalnosti?

Ali zar mi zaista ne znamo da smo rizikovali sa bojom koju smo odabrali ili sa novom frizurom i da nam ne stoji bogznakako? I da nas nekoga nerviramo i da ne može da nas smisli? Ne verujem ja u to. A ako to već znamo, zašto bi nas vređalo ako nam neko kaže kako stoje stvari?

Mi računamo sa egom. Dajemo mu poslastice koje očekuje, iako dobro znamo kako stoje stvari. Niko ne mora da nam kaže. I ne moramo da ih izgovorimo. Ali živimo i radimo u dobrim i lošim danima, sa dobrim i lošim ljudima i slatkiši su neophodni, da bi stvari klizile, koliko glatko je moguće. Nekad nam se smuči od svake vrste zaslađivanja. Pa izbljujemo i ono što ne mislimo, samo zato što nam se skupilo. Puknemo kao čir.

Možda bi trebalo češće da govorimo šta mislimo i kako se osećamo, pre nego što se skupi naboj, pa naše mišljenje postane izraz nasilja.

Aleksina Đorđević 

 

Editors choice