Star sam. Sam sam. Usamljen sam kada se opirem samoći.

Zbog smrti okolo mene osećam se živim, ali me život oko mene čini tako mrtvim.

Istraumiran sećanjem koje ujeda a ličio je na vernog psa, postao sam bolestan od želje da zaboravim. Neuspešno!

Starost koja me izjeda čini samo polovinu moje bolesti.

Progone me sećanja. Slike života koje se odvijaju van ova četiri zida, vređaju moje blede.

Čak sam se i sunca klonio jer je još više palilo vatru sećanja u meni. Plamen ima toliko formi, tako da sada više i nisam siguran je li to bila vatra sećanja ili osećanja.

Upravo bi misao o njoj pokrenula taj vulkan osećanja koji sam dugo potiskivao u sebi, a lava koja bi se prosula po celom svetu, po meni i ovoj sobi u kojoj nema duše ni za najbedniju smrt, uspela bi da spali sve i na kraju, uvek sam ostajao sam.

Srce Od kada nije tu, tu je najviše

Gledati, a ne videti. Slušati, a ne čuti. Osećati...

Svideće ti se i ovaj blog.

Visoka cena za nekoga ko je, rekao bih, živeo da bi voleo. Ili voleo da bi živeo. Kako god, to sada više i nije toliko važno.

Ja nestajem polako.

Sleđen vetrovima balkanskih odnosa, krenuo sam u bescilje. Zaustavio sam se daleko od balkanske sante. Nisam siguran da li je bilo južno ili severnije, jer mi je u međuvremenu životni kompas već otkazao. Znam samo da je bilo toplije i u meni, i oko mene. Tu pored nje, na mestu na kome sam je prvi put sreo.

Zavoleo sam je. Zavolela me je. I razbolela onda kada je otišla.

Decenijama sam život provodio sa osobama koje su za mene večito ostali stranci. Nju sam poznavao tek godinu, a nakon što je otišla, nosio sam je sa sobom i u sebi čitavog života. Prokletstvo!

Pozivali su me, prozivali i izazivali da se vratim. Govorili su mi: “Nje više nema!” Ćutao sam misleći u sebi da nema ni mene više onakvog kakav sam bio. Šta može o večnosti trajanja znati onaj čija vera nestane u trenutku kada sumnja dobije materijalizovan oblik? Sumnje se ne zaobilaze, njih treba naučiti prevazići.

Nastavio sam da verujem.

Tragao sam za suštinskim, jer sa površnim nisam umeo da se nosim.

I upoznao sam ga. Bio je u formi žene, sa ne baš najskladnijim crtama lica, ali kako bih inače uspevao da je sretnem u svakom danu u kome zapravo i nije postojala, da je sve na njoj bilo idealno.

Devojka Od kada nije tu, tu je najviše

Bila je moj istok, sever, zapad i jug

Ovako, nju umrlu, a večno živu, sretao sam u svim mogućim formama života.

Stvarao sam je od vazduha. Osećao pod suncem. Milovao pod naletima vetra.

Uspomenu na nju grlim i sada, ovako umoran, star i sam. Ali čudo, kada se prepustim svojoj bolesti ja nisam usamljen. Samo da se ne opirem – tada ne boli.

Osetiti bez dodira i videti srcem, a ne očima nema uvek smisla. Skoro nikada nema smisla. Priznajem, svako će reći da baš nikada nema smisla. Ali, za mene je davalo smisao svemu.

I neka me nazivaju i ludakom i čudakom i svim onim čega se prvoga sete. Mene jezik osrednjosti odavno ne dotiče.

Ja sam odavno razumeo da onaj trenutak kada te neko obuhvati celog pogledom, a pritom ti ne traži i ne očekuje ništa zauzvrat osim svog odraza u tvojim očima… Jedino je taj trenutak vredan večnosti sećanja i samo će njega večnost pamtiti onda kada nas ne bude više.


Dragana Đukić – Zaljubljena u pisanu reč, more, brodove i vino. Studentkinja srpskog jezika i književnosti koja obožava italijanski jezik, a omiljena reč joj je “trottola”. Sve što prećuti – zapiše. Smatra da je neuspeh samo druga strana uspeha, a uspeh je prevazići neuspeh. Nove razloge za sreću pronalazi u nepoznatom. Posvećena je jogi, ali veruje da ne postoji veština koja može pružiti osećaj ispunjenosti kao zagrljaj deteta i pogled pametnog, zaljubljenog muškarca preko čaše vina uz pesmu Leonarda Koena. Životna krilatica joj je “Život je more. Obožavajte ga, ali mu ne verujte čak ni onda kada vas miluje.”

Editors choice