Probudila se tiha i mirna. Ništa nije očekivala, ništa nije tražila. Dan je bio kao i svaki drugi, samo ispunjen nekim saznanjima od prethodnih dana, prethodnih noći. Odlučila je da prihvati istinu. Da je uzme i baci o zemlju, razbije u komade i okrene se i ode.

Par dana pre toga neko se našao u čudu njenom ličnošću, njenim svim i dao sebi za pravo da pomisli da je poznaje. Ne poznaje je. Možda u pokušajima, mrvicama, u nekim tragovima za koje ona dozvoli da nebo otkine i baci im pred noge. Naravno. Svako vidi što želi da vidi, svako čuje što želi da čuje. Nasmešila se i protegla kroz snove svojih potreba i tisane koja je obavija već neko vreme. Nekad tišina ima dobar prizvuk, odličan miris, nekad zaista nema ništa bolje od tisane. Prija. Obavija. Ispunjava.

Pokušavala je predugo da sačuva muškarca koji se nije želeo sačuvati. Nije dozvoljavao da ga voli, a želeo je ujedno da ga voli. Nije dozvoljavao da mu priđe, a želeo je da bude blizu. Kada mu je dala sve svoje, odlučila da nema pred njim ni tajni, ni maski, da nema ničega što sa njim ne bi mogla, onda je on shvatio da to ne može, ne želi, pa je igru okrenuo na drugu stranu. Počeo je da igra po svojim pravilima, a ona igre nije volela. Povukla se i posmatrala. Ćutala. Besnela. Ćutala. Govorila mu. Nije je slušao, nije ga zanimalo. Igrao se. Ali se igračka pokvarila. Deo koji je bio najvažniji je nedostajao. Ona.

Spakovani koferi uza zid i tišina. Ništa drugo. Više nikoga nije čuvala, jer ni nju više niko nije čuvao. Odlučila je da baci u zaborav iza sebe sve reči, pokušaje, isfrustrirane žene koje ljubomorno čekaju u zasedi, a na lice dana ne smeju da izađu na kraju… Sve one silne balone koji navodno kriju tajne, a kriju samo praznine i ništa više. Odbacila je sve i spakovala ono što je njoj trebalo, što je ona želela. Za život je dovoljno da veruješ u sebe i da znaš ko si ili bar ka čemu ideš i težiš da postaneš. Ne treba ti muškarac koji nema petlju da se suoči ni sam sa sobom, a kamoli sa tobom. Ne treba ti ni paket ljubomornih prijateljica koje bi sve dale da su na tvom mestu ili da bar nešto sa tog tvog mesta imaju, makar delić. Ne treba ti ni ovaj svet, ni priznanje. Sam si sebi najveće priznanje kada hrabro zakoračiš I odeš dalje. Treba samo da zakoračiš, zar ne?

koferi uza zid uspomene kao mirisne dunje na oramnu Od žene možeš otići, ali od sudbine ne

Koferi uza zid, uspomene kao mirisne dunje na ormanu

Dan se otkotrljao negde niz krug sata. Ostalo joj je još par dana do polaska i par balona koje treba da probuši. Odlučila je da se ne bori više nikada za lažne ideale koji nisu čvrsto privezani za magiju života. Odlučila je da nikad više ne daje šanse onima što njoj nikada nisu dali šansu, verovali u nju, borili se za nju. Odlučila je da sruši fatamorgane tuđih života i da jednom zauvek razbije predrasude da su svi dužni da budu prijatelji jedni drugima. Nisu. Ne može se biti prijatelj svakome. Može se osmehnuti u prolazu i proći, otići, ne osvrtati se za njima više, ali prijatelj se može biti samo u duši onima koji ostaju, ne onima koji odlaze i koji krišom predstavljaju sebe, a ne hrabro licem u lice.

Upakovala je u stare novine sve kristale suza, odložila ih na orman kao mirisne dunje, obukla najlepšu haljinu i izašla da sretne sve one što je izbegavaju već neko vreme jer se plaše da je pogledaju u oči. Hteli vi to ili ne, srešćete se uvek sa sudbinom od koje bežite. Zapamite to. A onda… neka vam u pomoć pritekne svaki sekund vašeg bega, jer će vas sva istina srca udariti pravo u stomak i ostaviti vas zaprepašćene saznanjima koje tek treba da otkrijete, a od kojih bežite.


Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…

Editors choice