Zastarela i isprana tema o ženama koje ne mogu da se prilagode novonastalim, jeftinim trendovima, čini mi se, nikako da prestane da bude centar razgovora i razmišljanja mnogih koje se pronalaze u ovom, gorepomenutom opisu. Ako je žena neprilagođena, ona automatski nije dovoljno dobra, nije poželjna, nešto radi pogrešno. Naravno da će sav teret sveta pasti na njena pleća, jer ako je tako moglo da bude nekada, može da bude i sada. Žena je, nekada, o svojoj neprilagođenosti i nezadovoljstvu ćutala. Ako je želela da oslobodi svoju misao i slučajno se desilo da je to i uradila, bila bi dijagnostifikovana nečim teškim i oporim kao što je depresija, u najmanju ruku. A kao lek od te depresije, bilo joj je prepisano da leži, spava i jede i ponavlja ovaj postupak sve dok se ne oporavi od svega što oseća/želi/misli.

Ovakva infantilizacija dovodila je do velikog broja nesrećnih duša koje, zarobljene u svojoj dijagnozi, nisu znale kako da postupaju sa sobom. Kada je žena izašla iz tog tamnog perioda, postala je džez-devojka, jedna iz grupe, pila je, igrala, nosila kosu kratko, pobunila se. Potom je postala i dete cveća koje je, ovog puta, prigrlilo sasvim drugi ekstrem – blagi/pojačani promiskuitet koji nije toliko mario za emotivno, koliko za fizičko zadovoljstvo. Kao da su devojčice cveća pokušale retroaktivno da izleče umnu i telesnu frustraciju svojih prethodnica dajući se svima i svakome. Nakon ovog, posve burnog perioda, usleđuje još jedan talas koji je, ovog puta, doneo mir, i polako se stiže do vremena u kom danas živimo.

Depresija pomenuta u prvim redovima ponovo je postala sveprisutna karakteristika mladih, ali, ovog puta, ne samo žena nego i muškaraca. Ponovo se desilo ropstvo duše, ali, ovog puta ne zabranom za iskazom, nego slobodom da se iskaže čak i ono što ne mora, ili što je poželjno da ostane iza zatvorenih vrata. Međutim, mladi i jaki, ponekad mentalno slabi, ali izdržljivi, uspeli smo da se asimilujemo sa nadolazećim promenama i utrošimo dovoljno umne i fizičke snage da u svoje živote i živote onih oko nas unesemo što više promena. Doduše, stvar koja se nije promenila (ili možda jeste ali su se moje Lolita naočare zamaglile, pa mi je i perspektiva odlutala) jeste da se mnoge žene i dalje osećaju zarobljeno i neprilagođeno.

 Odbegli prinčevi i staklena iskustva

Ako je žena neprilagođena, ona automatski nije dovoljno dobra, nije poželjna, nešto radi pogrešno

Mnoge ne osećaju da spadaju u grupu žena kojima je dozvoljeno da budu ono što jesu, jer otvorenošću, iskrenošću i slobodom duha automatski ugrožavaju sebi mesto na pijedestalu nekog muškarca koji, ma koliko mislio sve što rekao u trenutku kada to izgovori, ipak nije siguran da to što misli želi i dalje da razvija. Ženski reciprocitet osećanja tumači se kao zamka ili prebrzo koračanje u ozbiljnu vezu, dok se muško gleda kao slatki, predivni ispad zaljubljenog dečaka/muškarca i njemu je sve dozvoljeno.

Ako žena kaže da nešto želi, muškarac ustukne. Ako muškarac kaže da želi to isto, žena mu pohrli u zagrljaj. Ako žena predloži vikend zajedno sledećeg meseca, muškarac se uplaši. Ako to uradi muškarac, žena je oduševljena što kraj sebe ima nekog zrelog. Ako žena kaže da želi da se bori za vezu, muškarac će, vrlo verovatno, pobeći. Ako to kaže muškarac, žena će pozvati najbolju prijateljicu i sve joj o tome ispričati.

Čini se da, ma šta radili i koliko se trudili, nikako ne uspevamo da se uskladimo. Da li smo iskustveno prestari, a životno mladi pa se, svaki put ispočetka, ponadamo da će prevagnuti mladalački zanos a ne iskustveno sačekaj, ne žuri, smiri se? Ne mogu a da se ne zapitam – da li smo se, zaista, toliko duhovno otuđili da o zajedničkoj sreći ne smemo da razgovoramo otvorenih srca već, isključivo, umotani u emotivne feredže, po mogućstvu i prekrivenih očiju? Čemu dupli standardi?

Sa jednom od najdivnijih žena koje poznajem razgovarala sam o gorepomenutim stavkama. Zapravo, razgovor je počeo od teme koja nije bila ni približna ovoj, pa se, nekako, kako to biva kada si sa nekim na istim talasnim dužinama, dogodilo da smo skončale baš u ovoj temi o kojoj danas pišem. Dozvolila mi je da je citiram, ali da joj ne pominjem ime. Možda je tako i bolje, uvek lepše i lakše razumemo reči kada ih ne poistovećujemo sa likom ili imenom. Elem, uz par prepravki koje sam unela u njene rečenice (a ne zato što želim da prepravim smisao, nego biram da ne otkrijem lice kom/o kom se govorilo), prenosim vam deo našeg razgovora.

“I dalje ne znam šta se desilo sa muškarcima. Danas, kada smo se prvi put čule, činilo mi se da se bajke zaista dešavaju. Sada, ne znam šta da mislim. Ti isti muškarci su nekada vodili ratove, pevali serenade, tukli se zbog ljubomore, kupovali cveće, završili 10,000 njenih obaveza da bi ona imala vremena za njega, izigravali šofera, poštara, kurira… samo da bi bili u njenoj blizini ili joj napravili vremena u koje može da ih smesti. Šta se dešava danas? Danas ne mogu da nađu vreme za šetnju, voznu kartu, izlazak. A očarani su. Oni su uvek očarani. Emotivna emancipacija, kako da ne! Mrš! MRŠ! (ne kažem tebi) Hajde mi, molim te, reci nešto besno, malo se brinem, a hoću da vidim da si i ti besna na sve ovo i da ti je još stalo.”

nnn1 Odbegli prinčevi i staklena iskustva

Ako žena kaže da nešto želi, muškarac ustukne

“Nisam nikako pripremljena na ovakav scenario, ja sam o ljubavi mislila drugačije. Ne kapiram ovu današnjicu u kojoj je ljubav nešto najismejanije ikada! Jesmo li svi toliko cinični, a tek smo izašli iz pelena?!”

Naravno, na ovo nemam mnogo šta da kažem nego da se složim, pa onda dodam jedno bledo “možda biramo pogrešne muškarce ili samo nemamo sreće” u koje ni sama ne verujem i čujem: “Zapravo, kad bolje razmisliš, nema to mnogo veze sa lošom srećom. Poslednjih par osoba-situacija su, kad se stvari stave u perspektivu, zapravo bili jedan te isti lik. Svi su imali taj “ja ne znam” jer “nisam sredio svoj život” ili “živim sa svojima” momenat koji jeste problem nekome ko je sa druge strane i ko je odavno sredio svoja “ne znam”. Sada, kada se dešava taj “međuprostor” u kom i dalje upoznajemo dečake u duksericama koji šutiraju kamen do kuće, a mi smo kročile u svet “žena” – imamo posao, živimo same u stanu, plaćamo svoje račune od onoga što zaradimo, stvara se crna rupa koja ne daje odgovore već samo pogrešne izlaze. Sada nam treba neko više odrastao, ali nismo okružene takvim ljudima. Mada, uskoro ćemo biti. I tada, onaj problem zvan “ja ne znam” jer “nisam sredio svoj život” ili “živim sa svojima” neće biti problem.”

Posle ovoga se složimo da dovršimo kafu i isplaniramo kada sledeći put da se vidimo jer smo obe pretrpane obavezama. Ismejemo se glupostima koje smo čule usput, porazgovaramo o nekim ljudima koji su nekada spadali u kategoriju prijatelja, a danas su stranci koje jedva prepoznamo na ulici. Ne zato što nećemo da ih vidimo, nego što je život tako uredio. Ljudi se rastaju i udaljavaju svakodnevno, a mi s tim živimo, mirimo se, odbolujemo, pa nastavimo dalje. Međutim, opet, i posle svega, nađu se ti neki drugi ljudi koji opstaju i ostaju. Ta prijateljstva koja se ne kidaju, te veze koje vremenom postaju sve jače. Ti brakovi koji i posle godina zajedničkog života i dalje jedni drugima uz dobro jutro kažu jedno “volim te”. I zbog takvih se ljudi živi, zbog takvih sreća postoji.

Zbog toga nikada ne prestajemo da budemo topli i nasmejani. Zbog sreće u sebi i drugima živimo. Istina, i dalje ostaje činjenica da neke situacije i neki ljudi imaju opravdanje za promene i odlaske – ono lepo, zdravorazumsko opravdanje. Situaciono, finansijsko, statusno, bilo koje. Ono opravdanje na koje se odgovara razumom a ne emocijom. I to je u redu. Međutim, kada se desi neko ko drugoj strani nije dorastao, a svestan je toga, tada nastaje onaj efekat crne rupe – gubitak i beg. To, naravno, ne znači da ti walking dead ljudi nemaju potencijala. Znači da su lenji. A mi nismo. Da se damo, da pokušamo, da zavolimo i zaplačemo, da padnemo i ustanemo. Pa koliko god puta zatrebalo.


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.

Editors choice