Odlazim, a volim vas

Odlazim, a volim vas

Kako se daleko i lepo čine trenuci koje priželjkujemo, sve dok nas ne presretnu… Večeras sam ispraznila police i ormare. ”Gde je moja živahna soba”, pitam se u suzama. Sutra odlazim. Ostavljam porodicu, prijatelje, svoj grad pun uspomena. Jedva sam čekala da odem, daleko od nadzora i autoriteta, da se osamostalim u velegradu koji je prepun mogućnosti i izbora, da sve svoje stvari ponesem tamo gde je bolje i lepše, a sada mi je samo u glavi: “Može li neko da vrati sve ove stvari na svoje mesto?”

Večeras se kajem za svaku ružnu reč. A da ih je neko brojao, umro bi od umora. Pukao je oklop zlobe, ravnodušnosti, hladnoće. Pucam, krvarim, prelivam se. Skidam sa zida sliku na kojoj smo moja najbolja drugarica i ja, dve polovine koje čine celinu. Razmišljam kako sam udaljila sve ljude od sebe tim večnim osmehom jake, neustrašive, svojevoljne devojke. Ubio me večni osmeh, koji mi stalno pripisuju, jer je nagomilao đubre i đubre nad mojim osećanjima, zakopao ih je. Zaboravila sam da budem nežna, setna, pažljiva. Zaboravila sam da zagrlim drugaricu koja plače preda mnom i ima ozbiljan problem. Ne, čak nisam ni zaboravila da treba da je zagrlim. Zaboravila sam kako to da uradim. I onda odlazim kući uplakana, pitajući se šta sam to od sebe napravila.

Opet plačem. Nezaustavljivo, bezvremenski. Hoću li ikada prestati, prolazi mi kroz glavu. I dok držim ruke na licu osećam kako mi suze ljube dlanove i zalivaju vrat. Kakva erupcija vulkana, kakva erozija krhkog tela prekrivenog oklopom, kakva bura taložene tuge i iskrenih emocija. Ne umem više da budem dobra prema onima koji su navikli da sam zla. Prema onima koje volim najviše na svetu. Noćas me guši sve: i sendvič koji mi je mama napravila, a koji ću ubuduće praviti sama, i pomisao da ujutru neće biti tatinih novina koje čitam za doručkom, i pomisao da ću se buditi sama, a da nikog neće biti da kaže “Dobro jutro”. I da ću odlaziti na spavanje sama, a da nikog neće biti da kada kažem “Laku noć”, odgovori “S anđelima”… Toliko sam želela da odem, toliko sam želela nov početak, nove ljude, svest da sam sama svoj gospodar, da pobegnem od prevelike roditeljske brige i ljubavi. Mogu li još malo da budem “žrtva” te brige i ljubavi koje sam nazivala okovima?

Prezirem svoju bezdušnost i bezosećajnost kojom sam zalivala svoje najbliže. Kako sam te emocije stvorila, sad bi ih na najsuroviji način ugasila, ugušila, uništila. Postala sam ovakva preko noći, valjda shvateći da detinjstvo nije večno, da će do ovog razdvajanja jednom doći. Lakše je bilo odbijati i udaljiti se od svih nego biti im privržen. Mislila sam da bi onda rastanak jednog dana više boleo, a sada se pitam: “Može li uopšte da boli više?”

Slika s natpisom Odlazim, a volim vas

Noć me je zgrabila u svoj mrak

Kajem se. Držim se iznad grudi i pokušavam da umirim disanje. Osećam se kao da me sastavilo sve loše što sam učinila. Grlim malog psa na podu pomišljajući kako ozbiljno stari i kako će uginuti onda kada ne budem tu… Držim ga za šape i prislanjam svoje izmorene oči na njegovo meko krzno. Molim i njega da mi oprosti. Da mi oprosti što sam hladno prolazila pored njega dok me dočekivao mašući repom, što nisam podizala glavu kada me je verno gledao svojim uvek bolesnim očima.

Bilo je lakše vikati na tatu da je sam sebe doveo do toga što je toliko bolestan nezdravim životom, nego ridati pored njega i pokazivati užasan strah od gubitka. Bilo je lakše smejati se mami kada kaže da joj nedostajem nego priznati da i ona meni nedostaje. Jednostavno, bilo je lakše postaviti branu na reku osećanja, ne puštati ih da se šire i da preuzmu kontrolu nada mnom. Kad god vidim da će nešto boleti, bežim, paničim, odlazim.

Govore mi kako će sve ostati na svom mestu i da mogu da se vratim kad god poželim. Moja soba će ostati ista, kažu. I mama i tata i brat će ostati isti… A ja se pitam: hoće li? Moja soba već sad nije ista, prazna je. I hoće li mi mama i tata izgledati isto čak iako ih ne viđam svaki dan? Neće, znam. Prepoznaću svaku novu promenu, svaku boru, svaku promenjenu crtu lica. Počeću da se plašim kao što se i sada plašim toga – da propuštam važne trenutke, da nisam pored onih koje volim, a da vreme odmiče. Ali kažu da je došlo vreme da zakoračim u novi život, da idem da gradim budućnost tamo gde sam oduvek želela. Ako slušate druge – ja sam srećna. Ako slušate moje srce u ovom trenutku… a ne, ne biste ga mogli čuti. Pretiho jeca (reklo bi vam da pati) .

Devojka i grad u pozadini Odlazim, a volim vas

"Jednom kad se vratiš sve će biti deo prošlosti..."

Još jedna životna faza je prošla, najlepša ako mene pitate. Faza detinjstva kada snove projektujemo na lutke i kreiramo svoj mali svet, kada posle važnog nastupa tražimo ponosne oči mame u gomili publike i to nam predstavlja najveću radost… Faza kada se prvi put zaljubljujemo, kada gubimo pojam o granicama, kada postajemo svojevoljni i buntovni i pravimo prve gluposti, uživamo u ludoj mladosti… Došlo je vreme za ozbiljnost, za odlazak. Odlazim da ostvarujem snove. Odlazim u divni Beograd zbog kojeg sam toliko puta želela da imam najduže ruke na svetu da bih mogla čitavog da ga zagrlim i obrglim. Odlazim da budem ono što jesam i gradim ono što ću biti. Odlazim da od snova napravim realnost, da se borim i da se izdignem.

Zagrlite one koje volite. Ja ću to kukavički učiniti nekako u prolazu, nekako da se ne učini da ću to uraditi sa mnogo osećanja.

Po stoti put puštam Kristinu Agileru i pesmu “Hurt”.

Soba je prazna.

I moje oči su sad već prazne.

Ubrzano dišem.

Mama je mislila da neću poneti njihovu uramljenu sliku u novi stan.

Rođenoj mami nisam dopustila da me upozna do kraja.

Ostala sam santa leda. Sećate se? Jednu trećinu vidiš na površini, ali ispod te iste površine se kriju dve trećine.

Ravnodušnost – to je moja površina.

Neizdrživa ljubav – to je moja dubina.

Mama i tata, volim vas.


Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim blogom Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.