Slušala sam neke pametne muškarce kako tvrde da se ljudi uvek vraćaju onome na šta su stavili tačku, donoseći odluku. Prvo ih nisam ništa razumela, jer to vraćanje je zapravo potreba da se priča završi, potroši do kraja, da se krug zatvori. Uopšte ne možete nešto završiti ako ga niste potrošili. A ako pokušate da pobegnete od nepotrošenog donoseći odluke i stavljajući tačke, pa, budale ste.
Ali oni su govorili o strahu i o bekstvu. O nemogućnosti da se krugovi zatvore i da se zaista ode. O budalizmu. O nezrelosti.
E taj koncept odlaska i vraćanja nije samo patetika, nego je prava, autentična budalaština
Jer, ako vas je nezavršena priča već okrenula nalevo krug, trenutak je da je potrošite, makar to značilo da treba da napipate dno. Stanete, obratite pažnju, date sve od sebe i uzmete sve za sebe – šta god to bilo, zato što je potrebno da vidite zašto je to vama bilo potrebno. Onda ne morate donositi nikakve odluke, ni stavljati tačku tamo gde idu tri tačke. Ne morate otići i demonstrativno zalupiti vratima, nego samo tiho izađete, a srce vam je mirno.
Ono što ljudi rade, odlaze i vraćaju se, rade iz ponosa udruženog sa strahom, iz slabosti i ego tripa. Sve je to razumljivo. Prihvatljivo je biti budala u najvažnijim životnim pitanjima, prekretnicama i izazovima.
Ali, dokle?
Izvor fotografije: pixelizam.com
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
