Odšivši oči od sna – najednom, iz cuga, neposredno nakon oglašenog telefona poput mehaničkog petla, raširila je brzo kapke. Nije imala vremena da ih lagano odškrine ili pak nije dozvoljavala da joj vreme umakne, a da ga ona svom svojom neiscrpnom snagom ne upotrebi. Koristila je svaku prvu ukazanu svetlost, iako je prethodno crpla do kasno u noć sve što ista može da da.

Usledili bi rutinski pokreti – toalet, topli čaj posut u duboku jarkocrvenu šolju, doručak.

Otvorila je laptop.

Mejl, mejlovi.

Poruke na telefonu.

Pregršt hladnih složenih slova kao poziv na obaveze – obaveze koje nije htela da odagna i umanji.

Hitro je lomila korakom asfalt. Odazivala se poslu noseći noviju haljinu finije modne kuće. I dok je nogu za nogom uvereno i strogo upredala, bez ijednog otiska umora koji je ipak trebalo da oseća, tkanina haljine raskošno se vila, prvom snagom blažeg vetra, oko njenog preplanulog tela.

Transfer griže savesti Odlomci unutrašnjosti: Flagelacija

Tako je lepa ronila puteve oštricom štikle. Tako se jasno smejala. Tako je vešto dovodila sebe do savršenstva ne bi li se drugi jedino na njemu i zaustavili – misleći da je jednakom svetlošću blažena iznutra.

Kada bi odradila dvanaestočasovnu smenu pristizale su pohvale. Važila je za lojalnu, kolegijalnu i vrednu ženu. Poštovali su njeno požrtvovanje daleki od skučene istine da se svaki njeni pruženi trud zapravo jednači sa samokažnjavanjem. Svaki je njen duže provedeni minut na poslu bio minut odložene usamljenosti. Jer, ne, nju više niko ne čeka. Nema kome. A, kao večni rob iskustvom rođenog straha, nije se ni usuđivala da koga potraži ne bi li imala kome tačno u šest da s pola pojuri.

Na poslednje – hvala vam što ste duže ostali – skupila je srce u malu zakržljalu pesnicu povivši poteklu krv. Plakalo joj se. Nakon toliko vremena utrnulosti i ubogih osećanja, konačno je uspela da tugu proprati tugom, zaista tugom. Ubrzo se, kao neočekivano izlečena, obradovala dubini onog što oseća. Punim se srcem osmehnula prostrujalom bolu.

Ostaće i večeras kasnije. Ostaće i noćas budna koliko god kapak može da izdrži poprečenu iglu namerno izmišeljenih obaveza u oku – a moći će dugo. Ustaće ranije. Da se gladna najede svetlosti. Da se kazni. Da njenoj nameri samokažnjavanja pripreti izdržljivost, da se naljuti na razvijenu mučenjem snagu, da istu strožijim radom priguši. Jer je niko ne čeka. Jer odgovorna za to nije. A, ipak, poteže bič; bič koji ne ostavlja vidljive i opipljive tragove. Da nastavi davno započeto šibanje po goloj unutrašnjosti – jer usamljenost i na to navodi, na pomisao da je u nama štošta kvarno iako nezasluženo jednom ostanemo sami.

Elena Ederlezi

Editors choice