“Na kraju, svijet uvijek pobjeđuje. Naprosto, tako stoje stvari.” (Lovac na zmajeve, Haled Hoseini)

S jedne strane, stvari (možda) izgledaju ovako.         

Probudim se, i ispoštujem rutinu koja mi pomaže da sveža i nasmejana započnem dan. Dok neko navlači patike za trčanje, odlazi u teretanu ili trči pod jutarnji tuš, ja pravim kafu – gorku i crnu, jer, ipak, ništa mi ne osveži jutro kao ovaj miris. Usput, proveravam da li je sva dokumentacija na mestu, da li sam pripremila sve nephodne fascikle, da li je potrebno da nekoga obavestim da ponese nešto, proveri podatke ili bilo šta od predvidjenih stvari za taj dan. Otvaram rokovnik, prelazim prstom po izlistanim obavezama da se postaram da je sve urađeno. Odlazim pod tuš što pre jer vreme u ovom univerzumu odraslih otiče brže nego što može da se zamisli, šminkam se, letimičnim pogledom ka ormaru odlučujem šta ću obući dok u drugoj ruci držim dodatne materijale koji su prethodni dan pripremljeni za sve sastanke na koje je danas potrebno otići.

Naravno, pocepa mi se čarapa, pokvari rajsvešlus, ne mogu da dobijem taksi službu, ne mogu da nađem odgovarajuću ogrlicu uz kombinaciju koju sam odabrala. Ali, odlazim na posao kom se radujem, pa sve to, na nekom nivou sanira frustraciju početka dana. I jedino vreme u kom stižem da se posvetim svemu o čemu ne stižem da razmišljam tokom dana je dok nanosim maskaru ili sedim na zadnjem sedištu taksija koji me prevozi do posla. U tom trenutku se setim koliko malo godina imam za sve što se oko mene dešava, a koliko sam, i pored toga, dovoljno odrasla da sve to iznesem.

Nisam sigurna koliko se i sami posvećujete razmišljanjima ovog tipa, koliko se udubljujete u sve ono što gubite i dobijate odrastanjem, ali ja, večito zatrpana fasciklama, rokovima, člancima koje je potrebno dovršiti i časovima za studente koje je potrebno pripremiti, ne mogu a da se ne zapitam gde su nam nestali svi oni iskreni i naivni poleti koji su nam držali naša mlada krila raširenim, i kada i s kim smo potpisali ugovor da postanemo ovoliko ozbiljni i savesni. Kada god pomislim na reč ugovor, prve ličnosti koje mi prođu kroz glavu su svakako Faust i Mefistofilis. Njihova pogodba se činila sjajnom dok se nije pokazala šta je zaista. Ali, nećemo o tome. Još uvek ne ručamo s Đavolom.

tumblr mf6k8jUsn91qkj1euo1 1280 Odrastanje i izgubljene čarolije

Gde su nam nestali svi oni iskreni i naivni poleti koji su nam držali naša mlada krila raširenim?

Zapravo, htela sam da govorim o nečemu drugom, sličnom, ali drugačijem. Uz sve obaveze koje su nam servirane, osetila sam po sebi da, potpuno iscrpljena od svih obaveza koje moram da uradm u toku dana, prestajem da se radujem ljudima koje volim ili onima koje je tek potrebno zavoleti. Ne zato što više nisu bitni, ili zato što su uradili nešto pogrešno nego zato što mi je sva energija otišla na sva sporedna lica koja registrujem u toku dana. Osetim kako ta prava lica, ta moja koja mi uvek izmame osmeh i podsete me zašto je dobro živeti sve ovo što živimo, ostanu negde po strani i ne prime pažnju koju bi trebalo da prime od mene.

Govorili su mi nekad, prepoznaćeš kada život počne da ti se dešava – biće to onda kada ćete stizati (ako i to) da se samo sećate kako ste se nekada viđali, a nove sastanke ćete ugovarati nedeljama unapred. Nisam znala da su govorili istinu, sve mi je delovalo kao bajka sa zlom vešticom koja pojede život između ljudi koji se vole, ali je onda uhvatimo i gurnemo je u provaliju kojoj i pripada, a nama se vrati naše slobodno vreme. Sećam se H.H. rečenice: “…postoji samo jedan grijeh, jedan jedini. A to je krađa. Svaki drugi grijeh neka je vrsta krađe. … Kada ubiješ čovjeka, kradeš život“, rekao je Baba. “Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj djeci oca. Kada slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu.” Do koje smo mere, onda, svi mi grešni kada krademo sebi slobodu da uživamo u svemu što imamo i volimo sve koje imamo? Čini mi se kako smo u moru obaveza koje imamo zaboravili jedni drugima da se radujemo, a možda, zaboravili i da volimo. Nisam sigurna koliko ljubav možemo da stavimo u kategoriju u kojoj može da se pominje zaborav, ali je sasvim jasno da i osećanja gube na intenzitetu u trenucima kada ne stižemo o njima da mislimo dovoljno. Izgleda da smo iskustveno prerasli sva dečja, iskrena osećanja i, ponekad bih tako rado svu novostečenu racionalnost zamenila onim iskrenim poletima, makar na sekund.

S druge strane, možda je i ovako.

Odrasli smo, dešavaju nam se stvari o kojima smo sanjali. Zamenili smo dečja osećanja odraslim pristupom stvarima, spasavamo se mogućnosti da nas povrede kao nekada. Sačuvali smo se, čuvamo se i dalje, postupamo kako bi neko ko zna šta hoće u životu postupao. Odlazimo na posao koji volimo. Radujemo se svakom novom priznanju koje ćemo dobiti. Ako na moment osetimo umor pritisnuti rokovima i rastrzani smo između obavezama koje na dnevnom nivou moramo da obavimo, sagledaćemo stvari iz drugog ugla, onog iz kog zrači sreća i zahvalnost što nam je pružena šansa da budemo deo sveta koji smo tokom studija sanjali. Konačno smo na mestu sa kog možemo da koraknemo dalje. Primljene plate, obaveze, zapisivanje stvari koje moramo da obavimo kako nešto ne bismo smeli sa uma više nisu nepoznanica nego stvar koja vam se zaista dešava.

Konačno smo dobili šansu da sami sebi kupimo ono o čemu smo sanjarili dok je neko drugi upravljao našim budžetom. Postali smo mladi ljudi koji se bore za sebe i svoje snove, koji iz dana u dan nailaze na prepreke ali ih vešto obaraju. I kada noge bole od prevelikog hodanja ili glas promukne od nadglašavanja nemirnih djaka, kada naučimo da budemo timski igrači i poštujemo autoritete dok mentalno prebrojavamo novčanice plate koju ćemo primiti, mi postajemo sve snažniji i veći u svojim i tuđim očima. A ljudi koje volimo a ne stižemo da vidimo, znaju da ih volimo. I možda nije istina da im se više ne radujemo, možda samo ne stižemo da im pokažemo koliko im se radujemo. Ovo ne bi trebalo da umanjuje intenzitet osećanja koji se događa u nama, nego samo ekspresiju istih. A oni znaju da ih volimo. I mi znamo da oni nas vole. Verovatno je najzdraviji stav da u sebi potražimo sve svetlosti koje su se na trenutak utišale, i da, umesto što mislimo o tome kako ne stižemo, da isplaniramo ono što ćemo stići. Da u 30 slobodnih minuta pozovemo one koje volimo, ako ne stignemo da ih vidimo na kafi. Da se radujemo što nam se život konačno dešava. Sve što sebi krademo, krademo da bismo sebi i dali, pa se između redova čita balans. Nekada ga je teško primetiti u moru razbacanih papira, ali je tu. Bodri nas. I neka tako ostane.

il fullxfull.277428228 Odrastanje i izgubljene čarolije

Dovoljno sam odrasla i srećna da iznesem ovaj dan

I ovog jutra se budim, i ispoštujem rutinu koja mi pomaže da sveža i nasmejana započnem dan. Dok neko navlači patike za trčanje, odlazi u teretanu ili trči pod jutarnji tuš, ja pravim kafu – gorku i crnu, jer, ipak, ništa mi ne osveži jutro kao ovaj miris. Usput, proveravam da li je sva dokumentacija na mestu. Otvaram rokovnik, prelazim prstom po izlistanim obavezama da se postaram da je sve urađeno. Odlazim pod tuš i uživam u vrelim kapljicama koje mi osveže još uspavanu kožu. Šminkam se i letimičnim pogledom ka ormaru odlučujem šta ću obući. Ovog puta mi se čarapa ne cepa, rajsvešlus zakopčavam bez problema, taksi mi stiže za tri minuta, a ogrlica koja mi je potrebna stoji na noćnom stočiću. I dok sam ovog jutra nanosila maskaru mislila sam o poljupcu koji me je u sms-u sačekao po buđenju, i ovog puta sam našla vremena da odgovorim. Odlazim na posao kom se radujem, javili su mi da je stigla plata. Sedam na zadnje sedište taksija koji me prevozi do posla. Sa radija dopire Black – Wonderful Life. Kroz prozor auta vidim da se sunce vraća u naš grad. Dovoljno sam odrasla i srećna da iznesem ovaj dan.


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.

 

Editors choice