Odraz u ogledalu: Kada sreća zakuca i na vaša vrata

Odraz u ogledalu: Kada sreća zakuca i na vaša vrata

Približava mi se javni čas iz glume, gde sam i učesnica, dok ustreptalost ne prestaje. Nisam ni zamišljala da ću se posle toliko odigranih uloga u pozorištu ovako osećati za jedan običan javni čas. Preispitivanja se sama od sebe pokreću, da li ću dobro izvesti monolog, kakva će mi biti improvizacija na sceni ako pogrešim tekst i još mnogo iracionalnih konstatacija i pitanja koja me saleću, iza svakog ćoška moje podsvesti. Na početku samog projekta nisam sebi ni postavljala pitanja kako ću izgledati na sceni i kada ću prvi put nastupiti?

Bilo mi je samo važno da se igram, jer to je moj san koji sam celog života sanjala. Sada kada se ta prilika ukazala da se igram dok me drugi gledaju, da uživam u svakom minutu proživljenom na sceni, moje blokade ne dozvoljavaju. Postavljam sebi pitanja svakodnevno do početka javnog časa, šta je sada? Što posustaješ, kada se tvoj san ostvaruje, kada ti se sreća napokon osmehnula? U glavi ništa, nema odgovora, strah radi svoje, priprema teren za još jednu predstavu, bez predstave. Pitanje koje svima postavljam kada vam je um prazan, paralisan strahom, zašto se svakoga dana molimo da nam se osmehne sreća, a kada se ona desi vi niste u stanju da je doživite?

unnamed89 Odraz u ogledalu: Kada sreća zakuca i na vaša vrata

Kada prođe strah, šta ostane?

Kada sve prođe ostane taj divni osećaj ispunjenosti, koji pamtite do kraja života. Kako dozvoliti sebi da uživate u sreći, bez blokada zvanim strah, preispitivanja bez kraja, da li ste dobri ili ne? Ja sam ovako uradila, kada sam izašla na scenu posle toliko vremena, za svoj prvi javni čas, koji sam dugo iščekivala, samo sam osetila u sebi ustreptalost, pozitivnu i oslobađajuću.Verovatno se pitate kako sam je pretvorila u pozitivnu? Nije mi bilo teško, jer sam bila pripremljena i sigurna u svoje izvođenje i ljubav prema sebi, koja me je vodila u tom trenutku, pružala mi sigurnost da neću ovog puta omanuti.

Kada osetite strah koji vas odvodi na krivi put, govoreći vam ružne stvari, samo se prisetite, ko vam ih je govorio kada ste bili ranjivi i nesigurni. Meni su ti već zli glasići bili poznati, znala sam ko mi ih je redovno upućivao, zbog svoje sujete i praznine. Kada uspete da prepoznate te mehanizme koji su vas blokirali i sputavali, da postanete ono što zaista jeste, sjajni, pametni i nedodirljivi za njihov pojam, tada ste pobedili. Pobedili pre svega samog sebe, loš mehanizam koji vas je nipodaštavao, ljude koji vam više nisu potrebni, vreme koje će ostati iza vas, kao deo prošlosti. Probajte, u početku neće biti lako, ali već posle nekog vremena, sve će doći na svoje i vi ćete će se drugačije osećati.


Alex Anđelković