U jednom od nedavnih razgova sa najboljom prijateljicom, onih razgovora koji bacaju refleksiju na prošle dobre i loše i postupke, pa onda, po nepisanom pravilu, ne mogu da se ne dotaknu individualnosti osobe, sticajem (loših) okolnosti smrvljene u višegodišnjim vezama, kombinacijama, pokušajima intime ili isključivog i samo seksualnog zadovoljstva ponetog iz neke varijante, a koje je, do kraja se ispostavi, ostavilo dublji trag nego očekivano, došla sam do toga da se zapitam: koliko se, zaista, svesno ili nesvesno, ogledamo u muškarcima sa kojima krenemo put potencijalne zajedničke budućnosti?

Zadojena mislima o samostalnosti koju je, bez sumnje, moguće postići nezavisno od rodne kategorizacije, do apsurda umočena u ideju o stamenosti osećanja i sposobnosti da se fizičko odvoji od emotivnog, nastojala sam da na sopstvenom primeru pokažem kako moj pristup muško-ženskim odnosima zaista drži vodu. Međutim, onog trenutka kada sam iz sopstvene zamisli o besprekornoj funkcionalnosti ideje zasnovane na feminističkim spisima sva tri tipa, modernim serijama i novonastalim pravcima isforsiranih varijeteta na seksualne slobode iskoračila u stvarni svet, stupila u svoju, tada, prvu vezu koja je, iznad svega, imala emotivnu konotaciju, shvatila sam jedno – htele to ili ne, uvek ćemo tražiti afirmaciju suprotnog pola. Svaka na svoj način, ponekad i slično, ali od preslikavanja u svom muškarcu ne možemo pobeći.

13749431 Ogledanje u muškarcu

Reci mi da sam lepa

Jačina želje za potvrdom će se u početku latentno odražavati kroz najbanalnije stvari. U većini slučajeva sa kojima sam se susrela, počinje se od benignih komenatara Reci mi da sam lepa, da bi, sa porastom osećanja i emotivnom zavisnosti o partneru, želja za afirmacijom počela da dobija skoro pa paranoičnu dimenziju opsesivnosti. Pre nego što i primeti, žena počinje da meri sopstvene postupke po tome kako će ih partner oceniti, kako će na njih reagovati, sa koliko posvećenosti će ih procesuirati, hoće li ih ili neće odobriti. U više navrata sam se zapitala: Da li je tolika potreba da budemo nekome dobre ukorenjena u našu bit iz bioloških i evolucijskih razloga ili se podsvesno bojimo da ne izgubimo partnera usled manjka perfektnosti koju posedujemo, a kojoj, prinuđeni, ludački stremimo?

Naravno, koliko god puta sebi postavila isto pitanje, na čistom polemisanju se i završi jer shvatim da parametrima sopstvene subjektivnosti ne mogu postići univerzalni odgovor.

Nastavljajući da živim u onome što bi drugari Amerikanci nazvali self-denial ili samoobmani, mada potpuno svesna činjeničnog stanja koje mi se nimalo ne dopada, nastavila sam, i mislim da nikada neću prestati da dokazujem svoju tezu o tome kako ogledanje u muškarcu nikako ne sme biti slučaj, da smo dovoljno samostalne da pronađemo satisfakciju u rezultatima ličnih dostignuća bez proždiruće želje da to naš voljeni primeti.

Uvek ću ponajviše voleti da verujem da cela fama o konfirmaciji koju tražimo od partnera ima najpre veze sa voljenjem njega, a onda i voljenjem sebe. Možda nam je recept za harmoničan odnos sa samom sobom onaj u kom znamo da samoljublje i samopoštovanje nisu greh a da je muškarac tu kao dodatna potvrda onoga što već znamo? Ili suviše voliko kada nas vole, te otuda kompulsivno-opsesivno zahtevanje njegove pažnje? Svaki drugačiji pristup bih smatrala degradirajućim, a otuda i neprihvatljivim.


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.

Editors choice