Baš je bilo lepo leto, u peršun! Pardon, bilo je baš lepo leto… Oba dana. I šta čovek da radi, nego da uzme i da gleda TV? Vrte se kanali, kad, naiđem na “Jersey Shore” zbog koga knjige skaču sa police i izvršavaju samoubistvo kad gledaš još jednu epizodu. Barem tako kaže reklama, ali čini mi se da sam videla Tolstoja kako planira da se katapultira sa police pravo na parket, kada je Snuki objašnjavala gde je Evropa.
Elem, taman kad se udubiš u tako “zamršenu” radnju – ko su granate a ko bombe, jer ti je za to potrebno da imaš “visok” IQ – obraduje te blok reklama. Dobro, šta da se radi, moraju ljudi od laži da žive, pa i ja na kraju, kao i svaka naivna osoba, završim sa dva šampona, tri paste za zube i pet osveživača vazduha. Vraćamo se na “Jersey Shore”. Iskače obaveštenje-upozorenje “Navedeni program sadrži psovke!”. Uh, majku mu njegovu, pardon, nisam primetila. Sa posebnom pažnjom krenula sam da slušam kad će te psovke da se čuju. Ili ne čuju, jer postoji poznato bipkanje. A bipkanje je bilo toliko često, da je moj mozak prestao da registruje taj zvuk! Kao kad vam mama ponavlja svakodnevno “Uči, sine!“ i posle određenog vremena ne čuješ više ništa. A onda se na drugom kanalu pojavio spot Lilly Alen sa jednom sočnom psovkom u refrenu i ja sam bila – blago rečeno – šokirana kako je pesma zvučala sa bip-ovima. “Biiip you, biip you very, very much…”. Biip you i tebi, znaš?! Da smem da napišem, sad bih lepo opisala šta i koga sam navela u psovanju posle te pesme.
Balkanci, da ne izdvajam neke nacije, poznati su po psovanju. I po reality show-ima koji vrve psovkama i obiljem nekih drugih stvari, ali da se držimo psovki. Umesto poznatog bip, producenti su ove godine uveli cvrkut ptica, pa je to izgledalo kao da gledate reality, a onda se nekako teleportujete na Zen kanal, nađete se u sred čudne šume i već pravite “pozdrav Suncu” pozu. Jezivo… Naravno, treba konsultovati stručnjake. RRA (Republička radiodifuzna agencija) pokrenula je sudski postupak protiv određenih televizija i uvedeni su takozvani “filteri” za psovke. Valjda da bi se primetilo delovanje, umesto tog bip uveden je cvrkut i rešen problem. Naravno da nisam za psovanje, neki kažu da je to oblik agresivnosti, ali šta reći kad vam, na primer, ispadne puna šerpa tek napravljenog ručka na pod? “Cccc, šerpo baš si nevaljala!“? Ili da se potera ona u tri lepe kuće šerpine, da se lepše izrazim!
Stvarno, situacije od nas ponekad zahtevaju takvo izražavanje, ali situacije u kojima smo sami ili sa odraslima, pa se to i prašta. U medijima, kao i u krugu porodice izričito sam protiv toga. U jednom periodu odrastanja sva deca imaju potrebu da psuju. Nekada je to odraslima simpatično, a nekada se roditelji iskreno zgražavaju kada čuju sve te ružne reči koje izgovara njihovo dete, a da nisu u stanju da odgonetnu odakle mu to. Stvarno, odakle mu to?! Dete psovke, kažu stručnjaci, ne mora da čuje od svojih bližnjih, ali može da ih čuje na televiziji, u prodavnici, na igralištu, u vrtiću… Dovoljno mu je da ružnu reč čuje jednom, a da je ponavlja bezbroj puta, jer se ponaša kao upijač. To je razlog zašto treba manje psovati i suzdržavati se pred decom.
Težina psovke se sastoji u tome što, kada se stavi na papir gubi na efektu, jer je njena prava moć u fluidu koji stvara živa reč. Postoje ljudi koji ne vole psovke, ali je i protiv svoje volje povremeno izgovaraju. Posle uspeha ili neuspeha nekog poduhvata, na pitanje kako je bilo, dešava se obično da odgovor sadrži jedan glagol koji se često kod nas ponavlja u svim mogućim oblicima, a počinje na “J”. Nedavno je zabranjena reklama za pivo, jer je odražavala svakodnevni govor “u nas Srba”, ali opet se čulo poznato bip i smisao i zabavna strana reklame su se izgubili.
Nesporno je da psovanje, posebno u situacijama gde su prisutna mala deca, na porodičnim okupljanjima ili prilikom upoznavanja, nije ni najlepše ni najkulturnije što se može čuti, i obično barem jednu osobu stavlja u neprijatnu situaciju. Ipak, izgleda da je povremena sočna psovka idealan način za olakšavanje bola. Barem tako tvrde naučnici sa Univerziteta Birmingem. Dr Jovo Toševski, u knjizi “Kaži ne”, objašnjava da postoji terapijska moć psovke – kroz psovke, čovek se oslobađa frustracija. On navodi da “kroz psovku su kod Srba neraskidivo povezani muškost, seksualnost i akcija. Upotreba psovke kod mladih je u porastu, iako se verovatno očekivalo da će je mladi manje upotrebljavati. Mislim da to ne treba nikog da brine, jer puritanci moraju da shvate da psovka u Srba nema nakaradno, već često egzistencijalno značenje”.
Ne, ja ovde nisam napala “psovače”, ali nisam ih ni preterano branila. Treba shvatiti da je psovanje deo svakodnevnice, ako baš ne želimo da budemo loši primeri maloj deci, treba se suzdržavati psovanja pred njima. Omogućiti im da gledaju kanale koji sadrže manje psovanja, skoro svaki današnji televizor ima opciju “parental advisor“. Ali, jednog dana, kad to dete odraste, čućete ga kako psuje. Ništa strašno, dok god to ne prelazi u neprekidno ponavljanje.
Šta reći za kraj osim da shvatiš koliko je psovka glupa kad je prevedeš nekom Ameru ili strancu “Marsh into your mother’s vagina”?! To je nešto što samo izleti iz usta kad ne treba, a vrlo je popularno skraćivati ih samo na početna slova. Kod Amerikanaca je “WTF”, a kod nas “U P.M.”.
A da li postoji, paradokasalno rečeno, “fino” psovanje? Kad kažemo “u peršun” ili “dođavola!”. Da li su to te fine psovke? Ili da, umesto poznate psovke, kažemo “Vodim ti ljubav sa Gospođom Majkom”? To urnebesno smešno zvuči.
Tako da ćemo se svi složiti: ili opsuj kako treba ili nemoj uopšte. Ako možeš. Jer, dajte mi jednu osobu koja ne psuje i ja ću vam reći da je to drvo ili kamen. I reći ću vam… (iznenada se čuje strašna lomljava plastike o pod). Biiip ti ja malo mamu, jesi čuo biiip jedno, ti ćeš mene da biiip je li?! Dabogda te biiip sto puta još! Izvinjavam se, pala je tastatura na pod, ali sad smo sigurni da filteri za psovanje deluju. Ili ste više za cvrkut ptica? Odlučite sami.
Tina Bunjevački je nepopravljivo romantična, čak i kada tome nema mesta u nekoj situaciji. Svako jutro kaže sebi “Od sutra počinješ da učiš i vežbaš” i skoči na čokoladu, kafu i pisanje bloga. Često ukucava na pretraživačima “crno-bele fotografije” i “Impresionizam Van Goga”. Obožava dan kada ode u staru novinarnicu i kupi brdo novina pre X godina, kako bi seckala najzanimljivije članke. Zacrtani cilj: 58 kilograma i sledeća Anna Wintour.
