Danijel Čehranov i ove nedelje donosi vam nove ONE.

Ostrvo

Sedeo je na ispucalom betonu koji gleda na reku. Bila je jesen, ko zna koja uzastopna i ko zna koliko nebitna. Gledao je ostrvo sa druge strane plutajuće zamućenosti i shvatao da mu ne zna ni ime. Ljudi kažu da je pusto zbog neke retke vrste ptica koja tamo pravi gnezda. Pa onda nije pusto, zar ne? Odavno je prestao da veruje ljudima, ali neka im bude.

“Makar smo nešto ostavili netaknutim.”

Kada su ga kao mlađeg pitali šta bi voleo da bude – odgovarao je: “Nešto mimo svih”.

Cubana I

San Miguel 110 adresa je moje pocrnelosti i terase. Hladno je samo mokrim glavama koje se vraćaju sa šetališta Malecon i vlasnicama rođenjem dodeljenih ritmova i nečistih zaključivanja noći, jednako mokrih glava u Casa de la Musica. Tamo ću te sresti ponovo, devojko imena vrednog 12,000 kilometara i plastičnog voća KLM-a. Tamo će nam se još jednom sudarati kolena kao posledica moje nevešte salse, i ruke obarati pogledi usled tvoje nevešte čednosti. U moru naručenog ruma, ti ispijaćeš me naučeno i znam da je tako, ali ta spremnost ne dodeljuje mi i otpornost. Nikom potrebna istina leži u plavoj senci sa šljokicama tvojih trepćućih oružja boje moga tena. Neću se obazirati – to bi me samo sprečilo da budem onaj koji će te imati večeras, a idealizovati i priželjkivati i sutra…

Cubana II

Kako da zaboravim ono što znam. A znam za nju. A ona ne zna za bolje. Ona je srećna. A ja?

– Divno je more!

– Sviđa ti se?

– Šališ se?! Živeo bih u tački gde se spaja sa nebom.

– Ne razumem.

– Hm, nije bitno.

– Ali sviđa ti se more?

– Jako!

– Ja nikada neću znati šta je sa suprotne strane.

– Zašto?

– Ja sam zubar.

– Je l’ to neka kubanska fora?

Po izrazu njene zbunjenosti u predelu od očiju do usana, shvatio sam da nije.

– Pa ne, ja sam zubar i ne smem da putujem.

– Zašto?

– Ako se baviš medicinom, država ti zabranjuje da odeš.

– Mooolim?

– Pa da, država ti je plaćala školovanje.

Kuba na taj način sprečava ono što nas najviše krasi posle ajvara i Next-a od maline – odliv mozgova.

– Ali… Pa, čekaj – znala si to, i svesno si postala zubar?

– Da, volim svoj posao, volim decu, ja sam dečiji zubar.

– Ali nikada nećeš putovati!

– Znam…

– Čekaj, ti si se pomirila sa sudbinom, plus, tvoji prijatelji putuju i nikada nećeš otići sa njima negde i nije ti krivo?!

Penio sam poput talasa koji zapljuskuju Malecon.

– Pa, moji prijatelji takođe ne putuju.

– Svi tvoji prijatelji su zubari?

– Ne, ali imamo sličnu platu.

– Kolika je?

– Oko 900 nacionalnih pezosa (40 evra).

– Molim?!

– Pa da, ljudi koji putuju su sportisti, muzičari i poznate ličnosti. Oni koji mogu to sebi da priušte i oni koji će predstavljati našu zemlju u pozitivnom svetlu.

– Pa vi… Vi ste zatočeni u raju.

– Molim?

Nije me razumela. Raj je za mene bio zatalasan rešetkama mora i neznanja za nju.

Ona se non-stop smeje. A mi?


Danijel Čehranov je diplomirani muzički producent. Voli da pušta tri techno ploče istovremeno, ali i da uživa u jednoj deep house-a, da gleda derbije nižeplasiranih timova Premier lige i devojke koje znaju da pričaju. Gledaće vam u patike i teraće vas da eksirate. Nikad neće biti ozbiljniji od vas.

Editors choice