Oni više od kolača vole ukus dobrog trača. Kažem oni, a mislim MI. Mislim SVI.

Gotovo da nema osobe koja ne voli da popodnevnu kaficu začini sočnim tračom. Ili čak jutarnju. Nekima je dan odmah lepši, zanimljiviji kada ga započnu nekom pikanterijom iz tuđeg života. Da se ne lažemo, svi smo bar ponekad vodili abrove o tome ko je sa kim u vezi, ko je raskinuo, ko je koga prevario… Ili ko koliko para ima, kako ih je i gde zaradio i sa kim ih troši… To možda jesu one najniže ljudske pobude, ali ipak retko ko je imun na njih.

Ljudi znaju da to nije baš lepa osobina i retko ko je spreman da prizna da je tračara. U predstavljanju, svi se tračeva užasavaju i odriču. Niko ne čita tabloide i niko ne gleda tabloidne emisije. Niko u usta ne bi uzeo svog kolegu, komšiju, rođaka… Ma tračare ni ne postoje. Al’ malo juče. Tračevi se vode svuda, o svima i stalno. Omiljena ograda onih kojima su tračevi gnusni, a ipak ne mogu da odole da opletu po trećoj, neprisutnoj osobi je da govore istinu i ništa osim istine.

Da li to treba da znači da su tračevi samo neproverene i neistinite priče o drugima? Mora li svaki trač uopšte biti nešto maliciozno, sa tendencijom da nekog sroza u tuđim očima? Ne treba baš ići ni toliko daleko. Trač može biti i potpuno bezazlena ili čak duhovita pričica o nekom ko nije u društvu. Ne znači da je svaki trač po difoltu nešto negativno. Ljudi jednostavno nekad vole da se zabave, razonode, možda i zaborave na svoje probleme pričajući o dešavanjima u tuđem životu, bez ikakvih loših namera. Da li to onda znači da tračeve vode samo oni kojima je jako dosadno u životu? Ne verujem, jer i kad  je najzanimljivije, u ljudskoj je prirodi i genima da zaviri i u tuđe dvorište.

2a6ecfe43f46aed3 14.xxlarge1 Oni više od kolača vole ukus dobrog trača

Oni više od kolača vole ukus dobrog trača

 

Međutim, kao što postoje bele laži koje nikoga ne povrede, a i one prave pakosti, tako pored ovih belih tračeva koji ne nose nikakvu težinu, postoje i oni koji najgore vređaju ljudsku privatnost, slobodu, koji se petostruko preuveličana glasina, koji se šire i prenose čak i sa ciljem da nekom naprave zlo. Spletkarenja i ogovaranja su već onaj nivo kada se tračevi otmu kontroli. A opet, ljudi često vole te najljuće pikanterije, vole skandale i senzacije. Na tim ljudskim fetišima počiva čitava industrija tabloida koji žive od iznošenja prljavog veša javnih ličnosti na svetlo dana. Zna se da najveći tiraž imaju brojevi sa najskandaloznijim, najšokantnijim, najbizarnijim naslovima. Što više ljutine i žestine, to je čitalačkoj publici lepše, iako se javno naravno svi brane od toga i zgražavaju. Tako i u realnom životu ljudi najviše uživaju u sočnim i ekskluzivnim pikanterijama koje saznaju, a što su vesti lošije i frapantnije, to se više šire poput požara. Uvek spremne i prisutne abronoše Bogu da zahvale što živimo u eri savremene tehnologije i brzih komunikacija, pa više ne moraju kao frau Gabrijela da trče sokakom raznoseći udarnu vest, već su im na raspolanju razne socijalne mreže i vidovi internet i mobilne komunikacije. Facebook je postao glavni trg za prenošenje najsvežijih kuloarskih glasina, a kako je učesnika mnogo i gotovo se svi u nekom ogromnom krugu poznaju, tračeva nikad ne fali, štaviše verujem da se dežurni dušebrižnici ponekad i umore.

Šta je to u ljudskoj psihi da mnogi zaista više uživaju u traču nego u kolaču? Koliko je to i stvar mentaliteta, obrazovanja, kulture, sveopšteg socio-ekonomskog statusa? Definitivno je sigurno da se tračevi vode na svim meridijanima i oduvek, odnosno trač je star koliko i jezik. Ipak, definitivno je sigurno i da su zaljubljenici u tračeve više ljudi nižeg obrazovanja i svedene kulture, iz ruralnog ambijenta. No, nemojmo se zavarati da i najveći akademici i ljudi svetskog renomea ne vole, bar ponekad  da ”isperu usta” tuđim životom. Uvreženo je mišljenje i da je tračaranje ženska osobina, ali tek to je predrasuda jer i, priznaću vam otovreno, muškarci ogovaraju “uzduž i popreko”, u svakoj prilici. Naravno da su mete muških i ženskih abronoša često različite, ali to ne pravi nekakvu razliku, jer trač je trač, bitno je samo da je svež i dovoljno pikantan da raspali usta. Često čujem to kako vole da ”opletu” , ”otrcavaju”, ”ogovaraju ”, ”ispiraju usta”, ”pretresu”, ”raspale po nekom”… Mnogo je bogat srpski jezik da opiše radnju koju inače niko, ni za živu glavu ne bi priznali, ne voli.

 

Čak iako niste dežurni trač majstor, oslušnite malo oko sebe, osvrnite se i čućete a i videti da se svuda oko vas tračara i da tračeve vode i stari i mladi, i muškarci i žene, i primitivci i gospoda, i seljani i građani… Trač nije za osudu dok ne preraste u jedinu zanimaciju i opsesiju i dok time ne narušavate nečiji duševni mir. I naravno, iako je osobina koju je trebalo možda zaboraviti pre pet vekova, nemojte se stideti i braniti sledeći put kad uz kafu umesto kolača naručite trač jer upravo ste u tom momentu i vi i vaš život nečiji sočan kolač!


Marko Obradović je student Fakulteta za kulturu i medije. Voli da provodi vreme sa kvalitetnim i neobičnim ljudima, ali i sam sa svojim hobijima – ples, fitnes, psihologija, parapsihologija, geografija, hortikultura… Najviše prezire laž, licemerje i nepravdu. Samo kreativan dan je ostvaren dan – parola je kojom se vodi kroz život.

Editors choice