Onlajn kultura: Gle, umesto slušalice, zalupi mi Fejsbuk!

Onlajn kultura: Gle, umesto slušalice, zalupi mi Fejsbuk!

Zalupiti slušalicu je izraz iz prošlog veka, iz vremena fiksnih telefona sa slušalicom. Ekvivalent zalupljivanja slušalice je sada recimo, odbijanje poziva. Uvek možete tresnuti vratima, ali češće koristimo Fejsbuk i mobilni telefon, nego vrata.

Kad sa nekim četujete, osnovna je kultura, čak i ako vas taj neko nervira i smara, da mu napišete, ej odoh sad, ćao, pre nego što isključite ćaskanje. Ako sagovornik nije zaslužio da budete osnovno kulturni, lepo ga blokirate bez ćao.

Dešava mi se da mi se Fejsbuk prijatelji pobune kako sam ih iskulirala ili otkačila, kad im najkulturnije kažem odoh sad, ćao i ne sačekam odgovor. Jer stvarno odem, isključim Fejsbuk i radim nešto drugo. I to nije zalupljena slušalica. To je privatnost. Ne želim da objašnjavam gde idem i šta radim, ne želim da neko viri kroz moj prozor u moj svet, nisam dostupna uvek.

Nikad ne očekujem da neko odmah odgovori na moju poruku, a ako se u međuvremenu isključio, uvek pomislim da je verovatno imao nešto pametnije da radi. Osim toga, ne znam nikog ko samo četuje, ili ko četuje samo sa jednom osobom. Svako radi još nešto usput. Skida neki film. Otvara linkove i gleda ih, čita, sluša. Odgovara na mejlove. Kači slike. Skroluje, lajkuje, komentariše. Igra neku igricu. To je mnogo posla. Posvetiti nekome punu pažnju na četu, prosto je neizvodljivo i to niko ne treba ni da očekuje. Ima ljudi koji su stalno onlajn, barem tako pokazuje zelena tačka na čet listi. Ali niko živ nije non-stop dostupan i spreman da odmah odgovori na poruku, samo zato što je vidljiv na četu.

girl chatting on phoneresize Onlajn kultura: Gle, umesto slušalice, zalupi mi Fejsbuk!

Ja ne volim da mi Fejsbuk bude uključen, ako nisam prisutna, ili ako radim nešto drugo. Ne samo zato što ne želim da me prekidaju, nego i zato što prosto nisam uvek dostupna. Nisam uvek raspoložena da četujem, čak ni sa bliskim ljudima. Takođe, ne volim da se krijem iza isključenog ćaskanja, jer to nije blisko mojoj prirodi. Ili sam tu, ili nisam tu. Kad me smara neko sa kim nemam nešto bogznašta da pričam, ja mu napišem da nisam raspoložena za ćaskanje.

Niko još nije napisao Fejsbuk bonton, ali kontam da je kultura prepoznatljiva i shvatljiva svakome kome je stalo do kulturnog ophođenja, na netu, kao i u ostalom svetu.

Ako mi je nečiji post neinteresantan, glup ili iritantan, ne lajkujem ga, niti komentarišem. Ako mi upadne u oči da neko među mojim Fb prijateljima ima samo takve postove, anfrendujem ga.

Takođe, kad se nekome primi neki virus, pa krene spam sa njegovog profila, ja mu pošaljem poruku u kojoj mu kažem da mi stalno iskaču neke gluposti, da znam da nije on, nego virus, ali da ću ga anfrendovati dok ne očisti virus i da ću zatim rado ponovo prihvatiti njegov poziv za prijateljstvo. I sa kulturnim ljudima to sasvim fino funkcioniše. Bez zamerki i pogrešnog tumačenja.

Molbe da me ne dodaju u grupe i ne pozivaju na igrice, prestala sam da upućujem. Smatram da je krajnje nekulturno da te neko tek tako ubaci u neku grupu sa kojom nemaš nikakve veze i da bi trebalo da te pita hoćeš li da se pridružiš grupi. To je valjda osnovna kultura. Tako se redovno iščlanjujem iz grupa u koje me ubacuju bez pitanja i ignorišem pozive na igrice. Povremeno izblokiram te igrice, kad imam kad time da se bakćem, ali uglavnom ih samo ignorišem.

Različitim ljudima Fejsbuk služi za različite vrste zabave i komunikacije, a doživljaj, interpretacija i praksa kulturnog onlajn ponašanja nije mnogo različita od svetovne kulture. I nedostatka iste.

Aleksina Đorđević