Oni su uvek bili Oni. Velika ljubav, nezavršena priča, misterija.

Gubitak njega ju je oblikovao za druge muškarce, druge veze. Drugima se svetila jer njemu nije mogla. Drugi su bili tu da pokušaju da popune prazninu koju je On ostavio. Bezuspešno.

Nikada nisu pričali. Jedno prijateljstvo i jedna ljubav je nestala. Nije čak ni nestala, jednostavno se nešto desilo sa njima, a da niko ne zna šta. Imala je milion scenarija u glavi, trista puta sama sa sobom imala razgovor sa njim, pravdala ga, pravdala sebe, krivila oboje. I živela sa nezavršenom pričom.

Oni su bili sinonim za špansku seriju u real life-u, bez potrebe. Njenim drugaricama je on bio sinonim za skota, bio na listi za odstrel. Merilo ljubavnih jada. Koliko god da im je bilo teško sa svojim momcima, uvek su mogle da kažu da im nikad nije bilo kao Njima, i videle bi nadu. Njoj je on bio sinonim za sve. Za najveću slabost, za najveći lični neuspeh, i prijateljstva i ljubavi, za najgori period. Zbog njega je shvatila šta znači raspasti se, i naučila kako da se nakon toga pokupi i sastavi. Mrzela je sebe zbog njega i toga šta je dozvolila da joj učini. Ali najviše od svega je mrzela to što nije znala razlog. Što nije znala zašto je on odlučio da bez objašnjenja napusti njen život.

Prošle su godine, a vreme leči sve. Nikada više nije dozvolila sebi takvu slabost. Prošle su godine i Ona se sredila. Neko drugi je došao u njen život, neko vredan truda. Sve je bilo dobro.

slika ossjp Ono što se jednom preživi

Bilo je to samo nešto što je On predstavljao?

A onda je On ušao na vrata. Bilo je skoro pa smešno koliko je sve izgledalo filmski. Prijateljski su proćaskali, skoro kao nekad, ali sada ipak kao dva stranca koja imaju toliko toga neizrečenog između sebe.

“Šta se desilo s nama?”

Pitanje koje je godinama želela da postavi, spremna na sve samo da završi s tim najzad. Nema tu više ni ljubavi, nikakvih osećanja, ničega, samo ravnodušnost, radoznalost i “zašto?”. Usledili su odgovori, priznanja, još gori poraz zbog saznanja da ju je u depresiju bacio njegov kukavičluk, njemu još gore osećanje i saznanje šta joj je učinio, šta su jedno drugom učinili. I šta su mogli biti. Poruke, opravdanja, priznanja. I saznanje da je sada priča gotova. On se nije borio za nju onda, neće se boriti ni sada. Ona, umorna od te njihove skupe igre, neće biti ponovo ta sa prvim korakom, prvim pitanjem.

Gotova priča, trebalo bi da joj bude olakšanje, ali ostavila je neočekivani osećaj praznine. Čudan trenutak kada svaka nada nestaje, svaki povod da će ga ikada ponovo videti, da će ikada imati razlog da priča s njim, sve je završeno. Tako je to verovatno sa tim velikim pričama, a navika je čudo. Navika da je uvek tu negde, da lebdi u njenoj podsvesti. Navike se najteže otresti.

Nije sve u pobeđivanju, ima nešto i u preživljavanju. Kod Njih nema poetike, kod Njih više nema ničega. Treba samo da napravi izbor, nije to neka velika filozofija, niti velika drama i velika tragedija.

Samo da izabere da bude srećna.


Milica Radović je uvek u manjku sa vremenom, novcem i strpljenjem. Voli da sa prijateljima sedne na po čašicu razgovora, da zaigra i da se smeje. Nema vremena za gubljenje, ni živaca za kukavice. Baby face, višak energije i manjak kilograma koristi kao prednosti, a vama poručuje : “Boj se ovna, boj se govna. Kad ćeš živeti?”

Editors choice