Kažu da duhovno putovanje započinje u jednom momentu prelomnom, ali se nikada ne završava. Čudnom igrom sna i otkrivanja upoznavajući lik žene u ogledalu preko puta krenula sam. Ni ona, u drugoj dimenziji, nije znala šta je čeka, kako, gde i kada. Provirila sam u njen svet lomova. Videla sam je kako sedi ispred svojih delova sakupljenih na gomilu, pazila sam da joj ne smetam. Osvrnuvši se iza sebe pogledom mirnim i prepunim tajni života, dala mi je znak, znala je šta je morala da prođe, šta je poželela da proba, šta se usudila da uzme i odbaci, a čega se svesno odrekla da bi imala svoj mir. Razumela sam je. Svi se mi odričemo nečega, nekada. Možda i prečesto. Mir nema cenu. Do nas je. Takvi smo mi ljudi. Sve biste platili. Mir nećete platiti, odmah vam je mogla reći.

Ako je to razlog mog zavirivanja preko zida nemogućeg, a vaš razlog čitanja, možda da odustanete, jer nećete naći to što tražite. Moraćete da potražite malo dublje, u vama samima. Odgovor je samo u vama. Ovde ga zaista nećete pronaći. Posmatrala sam je. Njen odgovor vama je – cena za sopstvenu ravnotežu i mir ne postoji. Samo put kojim se možete odvažiti da pođete. Tako je i bilo. Pošla je. Pošla sam. Svi ste vi pošli, neki svesno, neki nesvesno. Nisam se mogla pronaći nigde tih dana. Nije ni ona. Videla sam.

Posmatrala sam je nekad krajičkom oka dok nije počela da mi dobacuje deliće kao loptice, svoje duše koju je uklapala ponovo, tražeći i najmanjim delovima pravo mesto ili neko novo. Slušala sam gledajući. Sklopila sam njenu priču slikama tišine. Previše joj je energije bilo oduzeto, a da se nije čak ni usprotivila. Pustila je i dopuštala da joj uzimaju svako malo koliko kome treba svetlosti iz nje same i dok na kraju nisu uzeli sve, okrenuli se i otišli. Razumljivo. Neko bi rekao, nije više ostalo u tebi ništa, zato i jeste tako završilo. Ne. Ja ću vam reći šta sam ja videla, istina je uvek jača od laži i obmane. Svako koga obmanjujete i činite mu loše, svesno ili nesvesno, znajte, na kraju bude sačuvan. Na ovaj ili onaj način.

Sve ima svoj put i smisao. I ona je morala da prođe svojim putem upoznavši ljude iz više uglova. Tek kada je naučila da oprosti, postala je svesna da je njena misao čista i da može da sedne sama pred sebe, lice u lice, oči u oči, ma ko da se nalazio preko puta nje. Ovog puta je obećala sebi. To je moglo biti dobro za nju, jer ako sebi nije mogla da obeća da će izaći iz magle suvih planina koje su je okružile onda nije mogla ni da bude dobra ruka vodilja niti drugima, kada se to od nje očekivalo. Sa razlogom nam se sve dešava u životu. Jedan dan je slomio. Ne samo taj, trebalo ih je mnogo da se nakupe ali taj je prelomio najkrhkiji deo nje same. Dalje od tog dana nije moglo da se ide.

sluga uma Opasan gospodar uma

UM... predivan sluga, opasan gospodar

Bila je svesna toga. Iz njene duše odvojila se druga ona skroz nepoznata, poletela od zida do zida i udarajući glavom i telom besciljno tražeći uzaludno prolaz ka nečemu što ne postoji, povređivala je svoje poslednje atome snage i volje, samopoštovanja i uzvišenosti koju nam daju po rođenju. Ona obična ona, prazna ona, klečala je na sred sobe i posmatrala praznog pogleda kako se njena Duša odbija od zidine koje su čuvale uspomene.

Nisam joj mogla pomoći. Nisam je mogla uhvatiti. Nisam ni želela. Duša je pratila. I tu noć kada se probudila svesna da je njena Ljuštura i dalje tu, samo bolna i povređena, prazna i izubijana od života, shvatila je da je neko dao šansu da pogleda svoju Dušu u oči još jednom, da je ponovo upozna, polako, ako to želi. Shvatila je da je i ja gledam. Očima sveta upijam svaki deo, svaki trag. Čuvam je možda tako?! Odluka je bila na njoj. Trebalo je ustati, zaceliti se, stati ponovo na slomljene noge, izgraditi sebe iznova. Nisam znala da li želi da budem tu i dalje. Sedela sam i ćutala. Ona je pričala. Sama. Naposletku je ostala sama. Obrisala je sve svoje tragove za koje je smatrala da više nemaju smisla i da nisu potrebni. Obrisala je svaku svoju reč koju je ostavljala kao na oltar nečijeg poverenja. I poslednji oprost, koji nikad nije bio ni potreban sa njene strane, otišao je iz nje i ceo jedan život je otišao u zaborav. Kao ciklus rađanja života.

Ne mislite previše o drugima jer će to onda postati najbolji način da pobegnete od sebe. Ljudi počinju da misle o drugima samo zato što žele da izbegnu mišljenje o sebi samima. – Osho

Često je bivala sama. Najteže i jeste biti sam. Kada pribegavaš okruživanju drugim ljudima, svesno tražiš način da se ogradiš, zaštitiš, stvoriš lažnu sliku. Ona je sa ciljem ostala sama. Da se ponovo upozna, da nađe put nazad ka samoj sebi. Život nije taj koji nam čini krivo i koji je nepravedan prema nama, mi smo ti koji dozvoljavamo da gledamo i vidimo stvari iz pogrešnog ugla, kroz pogrešne načine, ljude koje zaista niti poznajemo, samo smo ubeđeni da imamo svest o njima. Ljudi su ono što mi vidimo u njima. Onako iskreno. Gledala je ljude onako kako je želela da ih vidi i kako je mislila da bi oni trebali da budu. Posebni, divni, njeni, iskreni, veliki, trajni, velikodušni, čistog srca, prelepe Duše. Pogrešila je.

Nije im dala priliku da joj pokažu ko oni zaista jesu. Otkrila je na teži način. Silom iščupavši sebi Dušu svesna da je igra nekad veća od istine, od života, ako joj damo poleta, mašte, krila, ako joj dozvolimo da upravlja. Uzela je jednu veliku kutiju. Zasukala rukave i sve što nije valjalo spremila u nju, sve što je valjalo a podsećalo je na nešto što je bolelo, takođe. A kada je kutija postala preteška, shvatila je da je toga poprilično opterećivalo njen životni prostor kao i nju samu. To vam je čišćenje i spolja i iznutra. Bez sumnje. U njoj su se našle i sene nekih ljudi. Dosta njih. Ne može da kaže da joj je žao. Jer zaista nije. Mislim da smo jedni drugima dali ono što je bio smisao, a kada se smisao izgubio, svrha okrenula na štetu, bilo je vreme na ovaj ili onaj način da se razilazimo ili da barem pustimo da svako ide na svoju stranu kuda želi. Spakovala ih je sve, i koji su želeli, i koji nisu želeli i mirna se vratila nazad u svoj život.

Nije čak želela ni da se pozdravlja. Pozdravljati se značilo bi nadati im se da se vrate među zidine njenog neba. Ja sam znala da je svima njima vreme da idu da traže svoje nebo, ili opet nečije, da se u njega ugrade, glume, statiraju, uzimaju, vole, šta god već je njihova prividna svrha života. Mi sami smo kovači svojih puteva, svega svoga. Počela je da spava. Ja sam počela da bdim. Možda nad njom?!

Drugi su samo naša refleksija. Imamo dobre i vedre refleksije a imamo i one loše i tužne, zamorne i nesrećne. Nisu joj drugi bili potrebni. Previše drame i NEvoljenja sebe ume da pređe i na drugoga. Čemu? Amputilarala je sa svog izvora života sve one ilegalce srca i bespuća. Počela je da gradi sebe kamen po kamen osećaja, srca, duše, od temelja, do srži bića. I još uvek se dograđuje, jer građenje Života u sebi je proces, a da bismo gradili život van sebe i oko sebe, moramo imati to prvo. Probuđeni Kundalini. Tajnu baštu kojom samo mi možemo da hodamo i niko više. Oslušnula je sve što je mogla, pa čak i vetar u prolazu. I prijalo joj je. Otkrila je i meni mnogo. Čak i pre nego što mi je sve rekla, rekla mi je da je slušajući druge ljude znala njihove tajne.

Bilo je tužno postati svestan koliko ljudska bića misle da su nadmoćna prećutkivanjem. To što ćute, to se prvo sazna. I saznala je. Čak sve. Prazniti dušu je isto kao odraditi restart na vašem računaru. Kako sam se ja tu našla uopšte? Kundalini se protegao i promeškoljio, a ja sam posle izvesnog vremena postala svesna da sam počela da dodirujem obrise same sebe. Biti snažan Dušom znači biti spreman priznati istinu, sebi, ali i drugima, a zatim otići svojim putem oprostivši Duši što je zalutala i zagrliti je što je našla način da ustane ponovo, ali oprostiti i drugima što su nam naneli bol.

Neko od tih jutara, počele smo da vežbamo dodir pogledom o pogled. Srce do srca. Spustila sam po prvi put dlanove na ogledalo i prozor duše. Nasmešila mi se. Pružila ruke i kada se vrhovima prstiju i dlanovima drugog sveta i okrenutih misli spojila uz moje, našla sam svoju priču, a ona svoj izgubljeni deo i smisao.


Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet na stranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…

Editors choice