Oprosti mi zbog ljubavi, prsti su se zaneli

Oprosti mi zbog ljubavi, prsti su se zaneli

Mračni prozori tajanstvenog stana nemo su upozoravali na moje trenutno raspoloženje. Vidim i sama kako tonem u monotoniju, a za svoje neraspoloženje krivim glavobolju, visoke temperature, vrućinu, haos u glavi, telu, mojoj ulici, kući i krevetu. Teške su me misli morile ovog dana i nikako da me ostave na miru. Osećala sam se kao da treba nešto da se dogodi da bih bila srećna, što je čudno, jer sam obično vedrog duha, šaljiva, često poletna i nasmejana. A danas, kao da me nostalgija preplavila celu.

Napolju je vetar zavijao. U proteklih sat vremena oluja se zaigrala, pa nikako da stane. Još bi i poneka munja blesnula u daljini, osvetljavajući samo sliku na stolu.

Pitam se, menja li se i on kao moja raspoloženja i hoće li već jednom da me ubedi da je tren i čas da se rastanem sa melanholijom koja me guši. Ipak, ako bih ga pozvala i pitala: “Voliš li me?”, krenuo bi talas nonšalantnih reči koje se lako ne zaustavljaju. Sada nikako nisam raspoložena za njegove lekcije i predavanja. Uvek kad mu se skupe bore na čelu, znala sam da kreće lekcija i obavezno bih zakolutala očima. Kao da ja ne umem da se brinem o sebi. Želim da me neko sasluša, želim da me on sasluša.

Muči me i to što je previše istih stvari, ljudi, trenutaka i postupaka. Ima li ičeg neobjašnjivog u silini zagrljaja kojim me je on darovao? Vidite, ljubav zaboli i to često. Nekad izmesti iz mesta i uplaši kao grom iza brda. Ljubav isto tako i iznenadi. Onoliko često koliko sunce iznenadi usred leta, koliko lišća padne u poznu jesen, a kapljice kiše pokvase zemlju. Zaboga, pa to i jeste veoma često.

Devojka na krevetu Oprosti mi zbog ljubavi, prsti su se zaneli

Ove noći smo se savršeno mimoišli

Svideće ti se i ovaj blog.

Dok posmatram debeli sloj prašine na našoj slici na stolu, razmišljam o nama. Ali, na način na koji nisam nikad pre. Čekam još samo da se utiša nebo, pomere oblaci i da moja iskrenost krene kao lavina. Evo, pitam se naglas zašto navika ubije svaku vezu? Lepo bi bilo kada bi postojala bočica eliksira, koju, kad popiješ, sve vraća na početak. A vi, imate li vi druge načine lečenja svojih slabosti ili kao ja razbijate glavu pitajući se šta to ne valja?

Znam da ne treba biti usredsređen na prošla vremena, kako u ljubavi, tako u životu. Skoncentriši se na sitnice koje su visoko gore na listi najboljih stvari u životu i na vreme koje dolazi. Drži se njih, isprsi ramena i ne prestaj da iznenađuješ sebe.

I pitam se – kako srce preživi onda kad iskreno pomislimo da nas više nema? Možda se seti starih, dobrih dana i trenutaka kada rana nije bilo. Seti se osećaja kada je njegova ruka prvi put dodirnula moje telo, a ja mislila da ću poludeti ako ponovo ne osetim njegov dodir na mojoj koži. Tada, njegovi su se prsti prosto zaneli i skliznuli ispod moje karirane košulje. Citirao je neke meni neznane stihove: “Oprosti mi zbog ljubavi, prsti su se zaneli”. Prvi put sam pomislila da ga želim, a nije me bilo sram. I mogao je da čuje strast u mom glasu, želela sam ga podjednako jako koliko i on mene. Danas se podjednako ne voli i kad se sećamo prošlih stvari, uspomene ne bole podjednako.

Znam da nisam imala daha da mu kažem da mi se dopada. Nisam imala smelosti to da priznam, jer bio je lep, bio je jak. Gutao me pogledom. Iako mi je govorio da nikad ne bih mogla da se osramotim pred njim, ja sam se uzalud bojala. Bludne li slike u mojoj glavi.

Svaki put me je slikao očima bolje nego najsjajniji fotografi na svetu. Bez poziranja i nameštanja, samo spontano i sa osećajima. A onda bih mu zavukla prste u kosu i ništa više nije bilo važno. Ništa osim hrapavog glasa koji bi uvek rekao nešto lepo.

Par na fotelji  Oprosti mi zbog ljubavi, prsti su se zaneli

Moraš preživeti mnogo nesavršenih sata da bi došao do nekoliko savršenih

Sve je isto, samo što hrapavi glas danas ne zove i ne recituje toliko često. To je ono što me muči. Najerotičnija muzika koja me je držala u ljubavi, prestala je toliko često da svira. A taj glas je uvek bio dašak u tami. Zataškala bih sve mrvice sumnje koje su se stvorile u mojoj glavi, samo za tren onog osećaja od pre. A kad pokušam da ubedim sebe da je on onaj neznanac iz uspomena, kao da zavlada neka tišina i ništa više nije isto. Iako ja želim da se priča završi sa “živeli su srećno do kraja života”… melanholija i dalje ne prestaje.

Izvor fotografija: weheartit.com


Violeta Stojanović, student novinarstva, ide kroz život sa velikom željom da napreduje i voljom da svoj optimizam širi na druge. Najveće bogatstvo su joj dve rođene sestre. Uvek spremna da podari osmeh i toplu reč, a sa vama bi da deli i najdublje misli i osećanja. Uživa u dobroj muzici, filmovima, divi se umetnosti.