Osećam, dakle, postojim

Osećam, dakle, postojim

Ah, cogito ergo sum, rekoše filozofi (Rene Dekart) i pogrešiše silno. Ali dadoše nam materijala za zezanje. Pa coito mnogo češće i istinitije stoji umesto cogito. Mogla bih da izvrćem još – osećam, dakle ne mislim; mislim, dakle ne osećam; mislim i osećam, pa možda i postojim…

Ali ja osećam da postojim, samo kad osećam. Kad misli dolaze i prolaze samo da otprate osećanja, da ih prepoznaju i shvate. Ne volim da mislim, silnu muku imam kad moram da razmišljam. Šta je pametnije uraditi? Kome da se obratim, a kome ništa da ne govorim? Treba li da učestvujem u ovome ili da se pomerim? Kako da krenem u rešavanje ovog problema i koji mi je sledeći korak i kakvu strategiju da osmislim i kako sve da predvidim, a da obuhvatim i nepredvidivo?

Dovoljno da me boli glava od sumraka do svitanja. Ne potcenjujem ja razmišljanje. Samo mislim (vidite, mislim) da drugi potcenjuju osećanje. To jest, da je mišljenje precenjeno. Misli su instrument, oruđe koje ne koristimo kako valja, jer nas niko nije naučio.

o WORDS SAYING WRONG facebook Osećam, dakle, postojim

Mislim, dakle grešim, ali ako često slušam osećaj, onda učim i ređe grešim. Prosto je, kao i sva filozofija

One su kuriri koji prenose informacije od osećaja do uma i obrnuto. Kad nas uznemiri neki osećaj, koji je obično smešten negde u telu, pa mi tačno znamo da osećamo nelagodnost u dnu stomaka, ili treperenje na grudnoj kosti, ili nas nešto steže ili pritiska, ili nas samo bocka i razdražuje kao svrab na nekom nemogućem mestu, misli treba da se pozabave tim osećajem. To nam intuicija signalizira neku grešku, opasnost, upozorenje. Srce nam kaže da na nešto treba da obratimo pažnju, da ga prepoznamo i sledimo uputstva, kako bismo izbegli neku grešku ili neprijatnu situaciju.

Um služi da razume govor srca i tela. Da primi telegram i dešifruje ga, najbrže što može. On to i čini, uprkos tome što smo naviknuti da nastupamo iz logičkog razuma i često ignorišemo kurira, misli koje nam smetaju i ne želimo da se bakćemo njima, a možda nas i plaše. Ukoliko imamo iskustvo slušanja takvih poruka i postupanja u skladu sa njima, utoliko će one bivati sve jasnije i brže. Ali mi se učimo da shvatamo misaona tumačenja poruka intuicije, retroaktivno. Onda kad zakasnimo petnaest minuta, zbog neke konvencionalnosti, dok u telu osećamo naboj da momentalno krenemo – i onda se u tih petnaest minuta desi nešto što smo mogli da izbegnemo, samo da smo odmah krenuli.

To je onaj osećaj znala sam da ne treba da izlazim večeras, ali to je takođe i osećaj mislila sam na tebe i znala sam da ću da te sretnem, ili lepo sam htela da stavim kišobran u tašnu, iako nisam čula nikakvu prognozu…
Svi imamo to iskustvo propuštanja poriva da nešto uradimo ili ne uradimo, zarad racionalnog uma, koji se rukovodi logikom i podsmeva intuiciji. I svi znamo ko je tu zapravo bio u pravu.

I opet, slabije i teže slušamo osećaj nego što slušamo razum.
Pa, mogli bismo da ustanovimo još jednu sentencu:
Grešim i učim, dakle, postojim.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.