Osma berlinska priča

Osma berlinska priča

Prethodne priče iz Berlina možete pročitati ovde.

Bože, kako je zgodan! Visok, krupan sa prelepim usnama i kratkom crnom kosom. Imao je duboke prodorne oči koje kad te saseku, ne možeš da izdržiš pogled. A suzdržan osmeh. Odavao je utisak dečka koji nikad ne sedi u GSP-u i koji nikad ne nosi kišobran. Mnogo mi se svideo. Mislim da je to bilo vrlo očigledno. Od trenutka upoznavanja, sve oči su bile uprte u Milutina, nikšićkog pomorskog oficira koji se iz Južne Amerike i upravljanja teretnjakom konačno vraćao u domovinu, i mene, beogradske plavuše koja se iz Berlina vraćala drndavoj sedmici i pisanju izveštaja.

– Želite li mesto do prozora? – upitao me ljubazni kondukter. Klimnula sam glavom, prislonila kovertu na grudi i pomislila: “…ja bih i do prozora i do Milutina…”. Nije mi izbijao iz glave. Vojnički stav, zavodljive oči, seksi osmeh… Je l’ moguće da sam od svih ljudi na svetu u red stala baš pored njega? Šetkala sam se po free shop-u i u sekciji sa muškom kozmetikom zatekla Milutina kako se krišom prska test-parfemom. Sakrila sam se iza police, prigušeno zakikotala pa “sasvim slučajno” prošla pored njega.

– Koji si broj? – reče čim me ugledao – 13F? Mogla si da tražiš da budeš pored mene…

Od sreće sam zasijala kao novogodišnja jelka.

– Ako niko ne bude sedeo pored mene, dođi. Neće nas biti mnogo u av..avi..av.. – uz nalet panike sam se konačno setila da ću se za nekoliko minuta voziti avionom, prevoznim sredstvom iz najstrašnijih noćnih mora.

Mirišljavi Milutin me je posmatrao prebledelu i zanemelu.

- Ja se jako … jako plašim letenja – uspela sam da izustim.

- Ne brini, tu sam ja. I tako se u sekundi oko jednog Milutina, u sred jednog aerodroma stvorio ogromni, srebrni viteški oklop, a svi oni poslagani avioni su se pretvorili u pritajene aždaje koje moj Milutin jednim zamahom mača može da ukroti! Uzleteli smo u sumrak, ostavljajući Berlin da pod nama pali svetalca u znak pozdrava. Sedela sam do prozora i posmatrala kako se mešaju zlatne boje gradskog sjaja, ružičaste boje zalazećeg sunca, plave boje neba kome smo plovili u zagrljaj i crne boje noći koja nas je čekala.

ruka u ruci Osma berlinska priča

Gledao me je u oči i snažno držao za ruku

Pored mene je sedeo Milutin, dečko koji se smešio, jer sam mu stezala ruku svaki put kada bih pogledala kroz prozor. Dečko pored koga sam uzletanje osećala kao zaljubljivanje, sa leptirićima u stomaku i željom da se nikad ne završi. Svetla su se prigušila, oglasio se signal za odvezivanje pojasa i tako smo počeli da krstarimo mirnim, tihim nebom Evrope. Ruka mi je i dalje bila u Milutinovoj. Isprepleli smo prste. Mazio me je po ruci. Trnula sam od njegovog dodira. Nisam smela da ga pogledam u oči pa sam žmurila i prepuštala se savršenom letenju ka lepom Beogradu i prelepom zaljubljivanju. A onda me je probudila snažna turbulencija. Trgla sam se, izvukla ruku i pogledala zabrinutog Milutina. Avion je počeo da bruji, da se trese, svetla su počela da trepere. Alarm za vezivanje pojaseva je urlao. Stvari su počele da ispadaju iznad sedišta. Propadali smo, podizali se i krivili nekontrolisano.

– Poštovani putnici… ušli smo u zonu… nestabilnog vremena. Molimo… vežite se i budite na svojim mestima – šuštao je kapetan kroz zvučnike, a ja sam, užasnuta košmarom koji se obistinjuje, prvi put u životu ušla u fazon “ginem-gotovo je-zbogom svete”. Sve što je ikada u meni bilo damsko, nestalo je u sekundi. Oči su mi se izbezumile i u grču sam uhvatila sirotog Milutina za mišicu.

– Veži me Milutine, veži me! – očajnički sam ga molila paralisana od straha. – Poginućemo! – zarila sam mu nokte u leđa dok mi je, jadničak, zakopčavao pojas usred onog haosa ne mareći za sebe. – U oči me gledaj! Gledaj me u oči! – psihotično sam tražila bilo koji znak da će sve biti u redu. Milutin je morao da me gleda u oči, da mi drži ruku vlažnu od znoja, kojom sam ga krvnički stezala.

–  Sve je ovo normalno – govorio je.

Agonija je trajala 20 minuta, a onda se avion stabilizovao. Stjuardese su vraćale poispadale stvari, a uz “bilo je žestoko” i “dobro smo živi” žagor se nastavio. Sve se smirilo, osim mene. Počela sam da se tresem. Odskakala sam od sedišta, kolena su mi glasno pucala pri sudaranju, a rođene butine nisam mogla da obuzdam. Milutin je počeo postiđeno da se okreće oko sebe kad su zubi počeli tako glasno da mi cvokoću da nisam mogla da progovorim.

– I-z-z-z-z-z…vini – naterala sam sebe da prozborim, pa onako razmazana i raščupana još jače počela da odskačem.

– Ma ništa, samo ti to izbaci iz sebe – Milutin mi je snažno držao noge, ali napadi nekontrolisane drhtavice izbijali su kroz iritirajuće cvokotanje. Sleteli smo u tišini i olakšanju. Milutin se ljubazno pozdravio i brzinom svetlosti od mene pobegao uletevši u prvi slobodni taksi. Kada mi se vilica otkočila, tiho sam rekla:

– Je l’ mogu nekad da te pozovem? – ali bilo je kasno.

Milutine, ako ovo čitaš, želim samo da ti kažem: Hvala ti što si me gledao u oči i držao za ruku kada sam mislila da ću da poginem. Volela bih opet da te vidim. Eto, samo to.


Pisalica iz Beograda, strastveni ljubitelj čokolade, večito zbunjena da li viršla ima dva kraja il dva početka, raduje se svaki put kad picu jede od manjeg ka većem delu. Ne voli nestabilno tlo, kamenčiće na peškiru i plikove od štikli. Drži dijete odvajkada i teret odrastanja protiv koga se bori kopljima na belim konjima. Da, ona je gradska vila.