“Jedu mi se pohovane paprike punjene sirom.”

To je bilo sve što je rekao. Oduvek sam bila alergična na tu veštački stvorenu simbiozu zvanu veza. Protraćiš mesece ili godine svog života, pretvaraš se da si ono što nisi, a pred… kraj, kad uveliko prestaje sve da štima obe strane pokazuju svoje mračne strane i slabosti. Čak i one za koje nisu znali da postoje.

“Crvene ili zelene, koje da kupim?”

Da, doći ćeš sa paprikama, ja ću ti ih napraviti, ručaćemo, i izgledaće kao da je sve u redu. Kao, mi smo i dalje onaj kul par koji se kapira, sa Bože moj, povremenim zahlađenjima. Bićeš sav sladak par dana, a onda ponovo ispočetka – ljigavac sa slabim argumentima, koji se vadi na posao i silne obaveze koje ima. Psovala sam u sebi sve propuštene šanse, dok sam u kuhinji, na 40 stepeni, u mini haljini i štiklama slepcu pravila glupave paprike. Alo Martićeva, zbog koga, čega i zašto to radiš? Ne voliš ga. Verovatno ni on tebe. Vucarate se mesecima jer nekako idete jedno uz drugo. I šta imaš od toga? Ništa. Na tropskoj vrućini pržiš paprike suvonjavom štreberu u kariranom sakou kome se jelte, posrećilo u životu. I nikad nisi volela takve tipove, već izvorne bitange, pokvarene odmalena, sa pravim džukačko-šmekerskim fazonima. Oduvek si mrzela štrebere, koji ti je sad?

Uđoh u dnevnu sobu da uzmem mobilni. Nije bio tu. Laptop i pederuša su mu bili na stolu, dakle, verovatno je izašao do prodavnice. Bacih pogled na svoj komp, nešto malo crveno je sijalo u gornjem levom uglu. Stigla mi je poruka na fejsu. Međutim, to nije bio poziv na neku glupavi žurku ili konstatacija nekog luzera kako sam dobra riba. U inboksu su bile slike gomile, što kaže moja baba, gologuzanki. O, pa da li to moj dečko intelektualac, istaknut u svom poslu, je toliko tupav da se uloguje na Facebook, izađe napolje, a pritom se ne izloguje, ili bar ostavi stranicu na home? Osećala sam se kao dr Feelgood na kobasicijadi dok sam gledala u jeftine brusiće i traljave nadogradnje. Ako će me nešto ubiti, to je znatiželja.

Jak faktor: (tj, moj dečko, u daljem tekstu iz razumljivih razloga nazvan ovako): Mmm, odlične fotografije, gledao sam ih otvorenih usta, čime se baviš?

Mimica NBGD: Hej, radim kao promoterka za Sinalco, s vremena na vreme kao fotomodel, čime se ti baviš?

Jak faktor: Ja vodim tri svoje firme (laže slepac, ima nekakve glupave sajtove, prim.autora), u slobodno vreme i sam se bavim fotografijom, mogli bi da odradimo neki photo session?

Mimica NBGD: Hihihihihi, msm, što da ne…

Prepiska okončana. Idemo dalje.

Jak faktor: Zanimalo me je ko je to udario lajk na moj komentar, kad ono tako lepa i obrazovana devojka. Sve pohvale za ono što piše o tebi, ako je istina, naravno. Bez odgovora.

Glupi stvore, vidi se da su ti u Studenjaku vijuge samo zakržljale. Čim si uspeo da startuješ moju drugaricu. Koja je lezbejka, btw. Ajmo sledeća.

Nataša Kormaz: 😀 joj…hvala ti puno… 😀 Nego, kako si mi ti posle operacije? Je l’ bolje?

Čekaj, glavata zna da je išao na operaciju???

Jak faktor: Aha, super, zdrav i prav, jedino što ne mogu na trening nedelju dana dok mi ne skinu. E, jedu mi se pohovane paprike punjene sirom, je l’ znaš da mi napraviš?

Slošilo mi se u momentu. On traži glavatoj nepismenoj bedeviji da mu napravi paprike! Zbog kojih je na kraju došao kod mene!

Nataša Kormaz: Znam… znam extrada kuvam, majke mi…

Jak faktor: Aj mi pošalji na autobus iz BL, ja dočekam ovde? 😀 Podgrejem u mikrotalasnoj (odakle ti mikrotalasna, slepče), daću mami i bratu da podelimo? (kad toliko voliš majku, što od nje nisi tražio da ti pravi)

Nataša Kormaz: ahahahahaaah…može 😀 Nijemi teško za pravog druga ništa 😀

Ahahahaha, Nataša, i ja se smejem dok ti gledam profil. Misica. Moš’ misliti. I to ne neka prava miss, miss Bosne ili tako nešto, već u onim kategorijama “Miss bostana” ili slično. Ono, kao kad jedan poznati pevač organizuje izbor u svojoj kafani, a zatim umobolnim maloletnicama ispituje disanje i držanje u toaletu. Artemido, ustreli me! Idemo dalje.

Jak faktor: Gledao sam ti fotke. Vidim, sve je na svom mestu. Šta treniraš?

Dijana Baby CZV: O, pa hwala ti puno… tenis uglavnom…

Tu mi je već pukao film. Ok, ovo se ispeglati neće. Ne zato što je flertovao sa nekim devojkama (istina, nijednoj nije predložio konkretan sudar), svaka zdrava osoba flertuje, i želi da se dopadne drugima. Neće se ispeglati jer su to bili raspadi od riba, devojke koje izazivaju kolektivno sažaljenje (ja prva volim da vidim dobru ribu, međutim tuga me je uhvatila dok sam gledala u njegove pulenke). Reply? Bilo je jače od mene.

Jak faktor: Cool, i ja sam se bavio tenisom dok mi nisu odstranili mošnice.

Mrzelo me dalje da gledam. Čekaj, još jedan prozor otvoren. Ulogovao se na račun u svojoj banci. Hmmm, da li da sve pare prebacim na fond “Operišimo kerušu Milu?” Ma jok, slepcima kao on jedino novac može da nadomesti potenciju. Uskoro je veoma zadovoljno sedeo i jeo pohovane paprike punjene sirom.

“Mmm, fantastične su…”

“Je l’ da? Kao da su iz Banjaluke!”

“Nije lepo čitati tuđu poštu, znaš?”

“Mislila sam da je moj nalog. Uostalom, zašto se nisi ulogovao preko svog laptopa?”

Bila sam dovoljno pametna da ne pokažem da mi je krivo što se sa svoje 33 godine dopisivao sa bosanskim maloletnicama. I dovoljno strpljiva da ga saslušam.

Da, teško je to. Godine odricanja, mukotrpnog studiranja, jeftine hrane po menzama, i odjednom-bum! Splavovi, sakoi, promoterke, dobra hrana… zaista je kulturološki šok iskočiti iz jednog sveta u drugi. Gledala sam ga, i tako mi Boga, iskreno sažaljevala. Pa za šta je mladost (pogotovo momačka), ako ne radiš ono što se ne podrazumeva? Juriš devojke, izlaziš, cirkaš, skitaš i sve ostalo?

Momke kao on sam oduvek prezirala i sažaljevala istovremeno. U životu nisam bila na studentskoj žurki ili studentskom domu. Sav taj rezignirani polusvet, vino iz tetrapaka, akustične gitare i bacanje hejta na tatine sinove u kolima. Koje i ja prezirem. Ali, ja sam tih godina, dok se on vucarao sa eventualno nekom ćoravom štreberkom radila (i naporedo studirala). I verovatno zbog toga danas, ne balavim na nabildovane tipove u roze bodi majicama, sa tribal tetovažama. Nije ni toliko tragično to što je bio štreber ausajder. Da je nastavio da nosi starke i vijetnamku, verovatno bih mu prala noge koliki je car. Tragično mi je bilo to što se uživeo u tuđu ulogu.

Gledao me je kao štene koje je upravo uneredilo sofu pastelne boje i želi da izbegne batine. Prišla sam mu i nežno poljubila. Ne zato što je sve bilo ok i što sam mu oprostila. Poljubila sam iz iskrenog, ljudskog sažaljenja. Kao što su verovatno partizanke ljubile ranjenike da im bude lakše. Mislim, Martićeva, vidiš da to mora da se prođe jednom u životu. Da spustiš svoje usne na sirotog studenta željnog svega. Ispratila sam ga sa osmehom na licu, a zatim uzela svoj mobilni telefon. Mnogi SMS-ovi su ostali bez odgovora. Idemo u “reply” avanturu.

Vlada banka: Hej lepa, pa gde si ti nestala?

Smetalo ti je što je dečko bankar, glupačo. Suviše utogljeno. Svašta!

Ja: Nestala? Hm, ja sam uvek tu 😉

Miki lepotan: Šta radi moja tiha patnja?

Nerviralo me je što je fenser.

Ja: Upravo misli na jednog slatkog momka.

Lazar: I kad ću ja videti svoju najveću ljubav?

Između ostalog, ostavila sam ga jer sam smatrala da je rasipnik zato što poruči picu najvećeg prečnika, pojede dva parčeta, i baci ostatak.

Ja: Što se mene tiče, i danas :*

Naravno da se nisam videla ni sa jednim od njih. Čim nije bio dobar u prošlosti, teško da će i sada. Uprkos svesti da nisam svega željna osoba (kao neki), shvatila sam još nešto. Da nisam toliko dobra riba da neko samo gleda u mene.


Sonja Martić je ekspert za profilisanje gradskih faca i vodič kroz ljudske klišee, flegmatična kučka sa ogromnim srcem, koja u sebi nosi neverovatan spoj patrijarhalnog i proevropskog.

Editors choice