Pariz iz drugog ugla

Pariz iz drugog ugla

154072 the street leading to the place de vosges paris france Pariz iz drugog ugla

Oduvek me je privlačio taj grad ljubavi, svetlosti i mode, Pariz – sve u jednom. Još kao dete maštala sam o danu kada ću ga posetiti i uživati u svim lepotama koje pruža. Čvrsto sam verovala da je to moje idealno mesto u kojem ću provesti život. A onda kada sam konačno koračala ulicama Pariza usledila je, najblaže rečeno, neverica.

Prvo mesto koje sam posetila bio je stari deo grada – Monmartr, prelepo mesto ušuškano na visini, pravi raj za boeme. Ispred velike bazilike “Svetog srca”  nalazilo se leglo pijanih i nadrogiranih ljudi. Povremeno su vikali, pevali, udarali, a onda ni otkuda pojavila su se trojica Arapa koji su nam se obratili veoma agresivno, s obzirom da smo ih ignorisali, glasno su nas psovali, zatim i izvadili noževe, a ja sam prestravljena ovim događajem pobegla bez osvrtanja.

Ništa bolje nismo prošli ni u metrou. Epidemija beskućnika, crnaca i Arapa koji samo vrebaju trenutak kada će vam oduzeti novčanik. Čvrsto stežući tašnu, nisam ni primetila kada su devojci do mene ukrali fotoaparat i pobegli. Naravno, ovakvih stvari ima svuda u svetu, ali valjda zbog tolike koncentracije ljudi, u Parizu je ovaj problem posebno naglašen.

Šetajući ulicama koje vode do Ajfelove kule zaključila sam jednu stvar. Tako divan grad koji ima toliko toga da pruži, a tako puno loših ljudi koji ga uništavaju. Ono što su ljudi vekovima stvarali u ovom gradu, oskrnavljeno je tokom poslednjih par decenija od oslobađanja kolonija.

U muzeju Luvr usledilo je pravo osveženje, čitav grad pod zemljom, zaista neverovatno koliko lepote na jednom mestu. Sva umetnička dela sačuvana su tu, a ja sam se satima i satima šetala i divila. To je taj Pariz koji sam zamišljala.

Isto oduševljenje doneo je i prelepi Versajski dvorac koji me je ostavio bez daha. Šetala sam po njemu kao dete u prodavnici slatkiša, divila se i fotografisala svaki deo. Razmišljala sam koliko je bilo potrebno vremena stvoriti ovako nešto, u kakvom su luksuzu kraljevi živeli dok je narod jedva preživljavao. Nije ni čudo što su Luj XVI (Louis XVI) i Marija Antoaneta (Marie Antoinette) bili toliko omraženi. U takvom rajskom okruženju zaboravlja se na realnost.

Jedne večeri odlučila sam da vidim i kakav to noćni život pruža Pariz. Ljudi koji već dugi niz godina žive tu, upozorili su me da postoje delovi grada u koje se ne sme nikako zalaziti. Tako, na primer, postoji crnački kvart u kojem nikako ne smete dolaziti noću, jer se možda nećete vratiti odatle. Postoje klubovi u koje dolaze ljudi određene nacionalnosti. Ipak, dobro sam “prošla” i zaista se lepo provela.

Iz razgovora sa devojkom našeg porekla, koja u Parizu radi pri policiji kao prevodilac, saznala sam da je ovo grad koji ne miruje u bukvalnom smislu te reči, jer opasnost vreba sa svih strana i zaista treba biti oprezan. Zakon je nekad nemilosrdan i pravda ume da zakasni.

I dalje sam zaljubljena u ovaj grad, ali više ne verujem u onu idealnu bajku o njemu. Prelep jeste, ali sivilo koje ostavljaju ljudi u njemu nikako nije zanemarljivo.


Anja Križan je studentkinja novinarstva, večni sanjar, romantik i hedonista, zarobljena u sopstvenoj bajci. Njena izražena intuicija i želja da svet bude bolji i lepši vodi njene reči po papiru. Voli iskrenost, dobrotu, neiskvarenost. Ne voli laž, diskriminaciju i agresivnu glupost.